Biću hrabar i unapred reći da sam gotovo siguran da će ovogodišnji Prajd proći u najboljem redu. Nije uvek bilo tako, sećamo se kako su se u prošlosti pravile bezbednosne procene i govorilo o skupu visokog rizika, pa onda okupljanje zabranjivalo zbog onih koji mu prete. Moj grad je demoliran 10. oktobra 2010. od strane ekstremista koji su želeli pripadnicima LGBT-a da uskrate ta prava. Pamtim i kako je to izgledalo 2014. godine, kada sam morao da prolazim kroz kordone policije da bih se našao u prstenu raspevanih ljudi koji se za svoja prava bore. Sve to je iza nas.

Ali kad se bavimo LGBT pravima,hajde da krenemo od pocetka i legendarnog Harvija Milka.

Rođen na Long Ajlendu u konzervativnoj jevrejskoj porodici rano je shvatio da je gej, ali se jako upirao da prikrije svoj pravi identitet. Otišao je u mornaricu, borio se u Koreji i zatim prvo zaposlenje našao kao statističar osiguravajućeg zavoda, a potom kao istraživač za veliku firmu koja se na Vol Stritu bavila obezbeđenjem. Milk je bio uspešan i poštovan, uredno podšišane kose i ormana punog finih odela. Takođe, bio je očajan jer je živeo u laži. Na kraju mu se smučilo, pa je 1969. godine, kada je imao 39 godina, dao otkaz, otarasio se kravate, pustio kosu i preselio se u San Francisko, epicentar liberalizma i gej populacije. Pošto je celog života skrivao svoju seksualnost, u novoj sredini je bio prihvaćen, pa je želeo da pomogne ostalim homoseksualcima da se ne stide sebe. Milk, vlasnik lokalne prodavnice fotoaparata, hrabro se uključio u lokalnu politiku.

Ranih 1970-ih, kada je Milk prvi put pokušao da uđe u Gradsko veće, gej seks je još u mnogim američkim državama bio tretiran kao poremećaj i bolest. Ljudi se nisu osećali dobro u prisustvu gejeva. Milkova kampanja u početku je bila katastrofa i, činilo se, osuđena na neuspeh. Ali Harvi je bio uporan tip. Ostao bi autsajder da konačno nije shvatio najvažniji princip po kojem treba izabrati upravo one male bitke koje možeš da dobiješ. Dok je američka gej zajednica u San Francisku bila stigmatizovana, Milk je probleme sa kojima se ta populacija suočava učinio vidljivim skrećući pažnju na nešto što je bio zajednički strah svih stanovnika San Franciska- probleme sa psećim izmetom. Odjednom više nije bilo važno da li je kandidat gej ili strejt, samo ako će osloboditi Frisko od te propasti. Kada je na toj temi okupio saosećajnu i zahvalnu publiku, mogao je da krene dalje na rešavanje problema gej prava. Kada je konačno ušao u gradsku skupštinu 1977. godine, ruku pod ruku sa svojim dečkom, dobro je sumirao važan princip u jednoj izjavi: „Možete ciglama gađati Glupštinu, ili je možete zauzeti. Eto nas“. Ključ pobede je dakle u „osvajanju mejnstrima“. Svima preporučujem da pogledaju film o Harviju Milku kojeg glumom oživljava besmrtni Šon Pen. Imao sam prilike da upoznam nekoliko bliskih saradnika Harvi Milka i na pitanje kako njima izgleda film, čuo sam mnogo pozivitnih ocena, uz jednu koju sam dobro zapamtio, a to je da u nekim trenucima Šon Pen više podseća na Harvija Milka nego sam Milk.

Da se vratimo u Srbiju i da vidimo šta smo naučili. Prvo, borba za prava svake manjine, rasne, seksualne, etničke i bilo koje druge, nije laka, ali se vredi boriti. I drugo, pobede dolaze onog trenutka kada tema uđe u institucije i mejnstrim, a uslov za to je da oni koji se bore za ta prava izaberu pravu strategiju.

I zato je svaka mala pobeda LGBT pokreta u svakoj zemlji u borbi za mejsntrim i institucije toliko bitna. Od podrške komšija u malim akcijama koje se događaju cele godine, do malih pobeda u državnim insitutcijama i javnosti, inicijativama u skupštini, prvih „outovanih“ LGBT ministara u vladi i javnom životu…

Danas ćete na gej paradi u New Yorku ili Parizu pre naići na sredovečne tate sa pivskim stomacima koji nose transparente na kojima piše kako podržavaju i vole svoju decu bez obzira na seksualnu orijentaciju, pa tako čak i tvrdi desničari i republikanci sirom sveta javno podržavaju gej brakove, jer iskreno vole svoje ćerke i briga ih da li su lezbejke. Dok o zakonima koji ta prava brane i garantuju u tom setupu polemike i nema – jer su odavno na snazi.

To je trenutak u kome ljudska prava prestaju da budu tema. I postaju tekovina.

Zvuči kao dobar plan?