U Teheranu „strele odapinju“ i fatve izdaju mule, za razliku od Beograda u kome to čine magarci.

Pretpostavljam da ste iz gorepriloženog već dokonali da je tema naše današnje kolumne masovna histerija nastala nakon obznane da je na konkursu za spomenik Zoranu Đinđiću prvu nagradu dobila Bajićeva multimedijalna strela. Budući da sam onomad napisao nekoliko kritičkih reči na tu temu – što nipošto ne bih učinio da sam mogao predvideti da će se „javna rasprava“ pretvoriti u ko zna koji po redu javni linč Biljane Srbljanović – osećam obavezu da pojasnim šta je pisac hteo da kaže.

Ostajući pri mišljenju da je memorijalna strela promašila metu, napominjem da se Bajićev rad ni u kom smislu ne može porediti sa bronzanim zombijima i ostalom spomeničkom niskogradnjom Koštuničine i demokratskostranačke ere. Estetski posmatrano, Bajićev rad je besprekoran u svedenosti i – kada se vozdigne u tri dimenzije – monumentalnosti.

Sad ćete se vi bezbeli zapitati – pa zašto sam onda zakerao? Evo zašto. Bajićeva mi se strela učinila nekako previše optimistična, uglađena, uglačana. Bila bi ona primerena da se – nakon što bi njegove strele ispogađale mete – Đinđić u budućnosti predstavio prirodnom smrću, ali okolnosti Đinđićeve nasilne smrti, proistekle iz udruženog zločinačkog poduhvata svih beogradskih čaršija i mahala, naprosto su vapile za spomen-obeležjem koje bi opominjalo (pomalo, bogme, i zastrašivalo), a ne razgaljivalo i u etar odašiljalo simboličke i govorne poruke.

Đinđićev bi spomenik morao biti – samo u manjim razmerama – ne plagijat ili kopija, ali nešto nalik Spomenika holokaustu u Berlinu (pogledati na internetu, daleko je Berlin), jer je Zoranovo ubistvo u stvari bilo MASOVNI zločin iliti Abu Ćirjakovim rečnikom – autogenocid. To pažnji beogradskih čaršija, mahala i krugova dvojke neprestano (i s predumišljajem) izmiče, na sličan način na koji čaršije i mahale histeričnom drekom zabašuruju da se Kosovo nije otcepilo, nego da se Srbija raspala i da se (ubrzano) nastavlja raspadati. Ja spomenik Đinđiću vidim ovako: sablasno osvetljena podzemna prostorija na Studentskom trgu u koju se silazi niz stepenice načičkane (zatupljenim) ekserima, u kojoj se nalazi nekoliko desetina hiljada malih grobova (veličine fetusa), a iznad, na zidu, mermerna ploča na kojoj bi bilo uklesano sledeće: „Ovo su grobovi dece koja se – uprkos huškanjima i naporima patrijarha serbskog – nisu rodila zato da bi (najviše) 12.000 čovekolikih belih bubrega živelo u loju.“