Nestade čovek ko jaje s groba nakon autostrmpopizda LJilje Smajlovićke , ali prividno kako će se pokazati, jer se – umesto da se na podobije strmopižđene uprepodobi – načisto nacionalizovao, radikalizovao, možda nije preterano reći i – fundamentalizovao.

Dopirali su do mene glasovi da je upadao na promocije Konstantinovićeve biografije i da je umesto napismeno, budalu od sebe pravio usmeno, ali da je efekat tih audio provokacija bio isti kao i onih tekstualnih, što će reći ravan Pengovim mudima. Na kraju je i to utihnulo, pa sam zaključio da je Abu Ćirjak otišao u Abu Dabi, a odatle pravo u Podsaharsku Afriku.

Kad ono jok! Ostao je u Nadsaharskoj Africi, poslušao je Šantića, samo što je bojno polje sa Rotopalankinog toalet papira premestio u cyberspace, na blogove, tvitere i ostale „mreže“ na koje se ja ne vatam, pa sam posledično živeo u blaženom neznanju o Ćirjakovim poslovima i danima.

Prekjuče, međutim, ugledah u Danasu tekst „Virtuelno nasilje Zorana Ćirjakovića“ iz koga se obavestih da je Abu Ćirjak umesto na Konstantinovća nasrnuo na Jovanu Gligorijević, Adrianu Zaharijević, Snežanu Čongradin, Isidoru Petrović i Dubravku Stojanović, koje – piše u tekstu – vređa, napušava i difamira, kojima, da ne dužim, u polusnu radi sve ono što se na javi ne usuđuje da radi muškarcima, pogotovo onima spremnim da ga odalame – neka mi prosti ženski polni organ – po pičci.

Dame su se – razabrah iz teksta – poprilično uznemirile, neke se bogme i uplašile, pa su presavile tabak i SNiS-u podastrle Ćirjakova tviter nepočinstva, što je, držim, ćorav posao, jer je Abu Ćirjak SNis-ove gore list i glas, samo što poludivljaštvo, seksizam i malograđansku bedu izlaže previše učevnim tonom, pa nikako da stekne širu popularnost. Kao drekavci, telad sa tri glave i proplakale ikone, nikako da probije medijsku blokadu. Mora naprosto da napravi neku pizdariju da bi se za njega čulo u javnosti, iz čega on posle izvlači zaključak da postoji i da nešto znači.

Ali i protiv Ćirjaka ima leka. Najefikasnije je (a i Ćirjaku najviše godi) figurativno ga nataći na Sebastian Kurtz, potom ga snažno zavrteti i tako pretvoriti u ventilator – neku vrstu perpetuum mobile-a – koji autorazvejava mentalni smrad. Budući, međutim, da je damama zacelo neprijatno da to makar i figurativno urade, ja ću to učiniti umesto njih, ali ni ja ga neću nataći na (figurativnog) Sebastiana, nego na figurativni dildo. Kad je virtuelno, nek je virtuelno.