Basara ponedeljkom

Nekakav, naime, N. N. „elitista“, revoltiran već nečim, javno je spalio knjigu ovogodišnje sajamske megazvezde, Kije Kockar, koja se nakon rijalitija oprobala i u realističkoj prozi. Neki svati su taj čin propratili povicima „bravo, majstore“, neki pak naricanjima tipa „fašizam je pred vratima“, ali to je tema za organe gonjenja, a ne za postsajamsku hroniku.

Naša tema je elitizam, koji moja malenkost od srca podržava, ali ne baš u svim njegovim alotropskim modifikacijama. Za razliku od neke moje braće po peru, velikih poštovalaca Konstantinovićeve „Filozofije palanke“ – koja ovogodišnji Sajam nisu udostojila posete jer su čuli da „Šešelj povazdan potpisuje svoja sočinenija“ – držim da su ti protestni nedolasci izraz palanačkog mentaliteta koji – kako smo ovde višekratno apsolvirali – uporno nastoji da okolni svet uredi po svom ukusu, a to što je nečiji ukus dobar (bez navodnika) ništa ne menja na stvari.

Davnih smo dana apsolvirali da „sajam“ znači „vašar“ i da sajam knjiga i treba da bude vašar, sa sve kod Marike na karike, ko nabije taj dobije i sl., ali ipak – ipak je to kultura, bato – bez preterane buke, kalakurnice i trubača, što su sajamski menadžment i izlagači ove godine manje više „ispoštovali“ i možda zato ove godine nije bilo Informerovog bukačkog štanda. Bar ga nisam čuo.

U društvu slabe pismenosti, kakvo je naše, na knjigu se gleda ili sa bagatelisanjem ili sa strahopoštovanjem, a knjiga je, ljudi moji, filozofski posmatrano, isto što i flaša u koju možeš – po nahođenju i potrebi – nasuti i rakiju brlju i single malt star dvadeset godina; flaša će sve to ravnodušno sadržati i (dok se ne razbije) nositi, ne gubeći pritom ništa od svog flašstva i dostojanstva. Sledstveno ni knjiga ne gubi značaj i ne biva ponižena i uvređena ako njene stranice budu ispunjene trivijalnostima, budalaštinama i baljezgarijama, što, fakat, jeste najčešći slučaj, ali šta da se radi, svet knjige je svet u malom.

Vlažni san o Sajmu knjiga na kojoj će Fenomenologija, recimo, duha biti prodata u više primeraka od Šešeljevih i Kijinih sma(t)ranja, nikada neće biti ispunjen i dobro je što neće, jer bi, da je tako, sve bilo mnogo gore nego što jeste, a crno je da crnje ne može biti, verujte mi na reč, a ako ne verujete, setite se kakav je bio (bar naš) svet kada su „najprodavaniji“ autori bili jedan Hegelov učenik koji je idealistički ćurak okrenuo naopačke i jedan učenikov učenik, Tito da ne okolišim.

Uprkos dominaciji naslova koji bi se mogli (blagonaklono) opisati kao rakija brlja, na ovogodišnjem sajmu je bilo – možda i više nego prošlih godina – puno odličnih, single malt, naslova. Nego prekardaših, pa da privodim kraju. Izbor vam je jednostavan. Ili Šešelj i Kija ili Tito.