Ali nemojte se preuranjeno udarati šapicama u grudi, realnost će nam zasigurno dati šansu, ali pod njenim, ne „pod našim uslovima“, što srpskom uhu nije drago čuti, ali realnost, da izvinite, boli dupe šta je srpskom uhu drago, a šta ne. Ili igraš kako bubanj realnosti kaže, ili postaješ bubanj i onda ti preostaje samo da moliš Boga da bubnjar ima „laku ruku“.

Realnost će nam, dakle, uskoro dati šansu da se okanemo starog zanata kopanja teorijskih rupa i čekanja da ona upadne u zamku. To ne ide, imali smo dvesta godina da se u to uverimo, ali nismo. A kako onda ide? Evo ovako. Realnost ljudima daje šansu da je sami naprave sopstvenim naporima – da ne kažem baš rukama – a ako ljudi iz lenjosti i kenjčiluka to ne urade, onda ih realnost prepusti na milost i nemilost tirjanima koji im skroje tesnu sliku stvarnosti i sa te slike uklanjaju/brišu sve što se u nju ne uklapa, NIN i Vreme na primer.

Iako drljavo organizovani, građanski protesti su za tri nedelje dali više opipljivih rezultata nego šestogodišnje (ne)delovanje opozicionih stranaka, čiji su lideri još uvek u anafilaktičkom šoku od naglog gubitka vlasti. Evo, recimo, pre samo dve nedelje, Vučić je bio decidiran – nijedan im zahtev, rekao je, neću usvojiti, taman da se okupi i svih pet miliona – kad viđi vraga, prekjuče blagoizjavi da je spreman da sasluša zahteve građana, iako ne i opozicije.

Vučić je nenadmašan taktičar, do, recimo, nivoa „četa u napadu“. Poprilično uzdrman – više pritiscima iz inostranstva nego sa beogradskih ulica – počinje malčice da spušta loptu. Ali, ali… uvek ono kobno ali. „Građani“ – ili „narod“, svejedno – nisu pravna lica, dogovori i ugovori sa građanima i narodom nikog ni na šta ne obavezuju, naročito ne u Srbiji u kojoj i ugovori sa pravnim licima važe samo ako se drugačije ne naredi.

Da građanski protesti ne bi prošli kao Žuta patka ili Pokret Saše Jankovića, realnost će nam dati šansu da difuzno i stihijsko nezadovoljstvo (mnogo masovnije od broja „protestanata“ na beogradskim ulicama) uobličimo i kanališemo u delotvornu političku formu jer će u suprotnom sve završiti u masovnom (ne)samozadovoljavanju. A ima li bolje forme od formiranja Nove demokratske stranke koja neće biti besplatni Picin park, zavod za zapošljavanje, a naročito ne bankomat i koja će – kad kucne čas – državu Srbiju, pretvorenu u poluprivatni Picin park, zavod za zapošljavanja, zadrugu za džeparenje i deobu zejtina brašna i sendviča, transformisati u pravnu državu kojom ne vladaju samovolje, nego zakon. Prekardaših. Do sutra.