Bespravno lice

Otuda je razumljivo da je dokazivati kosovotutumracima da je država Srbija davno potpisala kapitulaciju, podvila repić i „našu južnu pokrajinu“ predala NATO paktu, a pakt ga poklonio tamošnjim Albancima, isto što i ubeđivati nekog sumašedšeg da on nije Napoleon, nego, recimo, Pavle Pavlović.

Naši, međutim, Napoleoni na sve te činjenice ne daju ni pet para, nego kao oni papagaji na tri slova ponavljaju da je „kosovo naše“, to jest „srpsko“. Juče se u tom smislu u Danasu oglasio i bivši Koštuničin Vulin, Samardžić – umal ne napisah Karl Šmit – koji je „ocenio“ da „ni jedan deo Kosova ne sme da se preda“. E sad, ako bi onaj naš Marsovac Samardžiću skrenuo pažnju da je Kosovo predato još 1999., Samardžić bi Marsovcu ljutito skresao u brk da nije predato, nego je okupirano, ali da je i dalje „srpsko“.

Tako mic po mic dođosmo i do teme naše današnje kolumne, to jest do svojinskog prava o kome u Srbiji pojma nemaju ni njeni najeminentniji pravnici koji su – i na svoju i na našu nesreću – zalutali u politiku. Pa da krenemo na posao. Srpski narod – bilo koji narod – nije ni takozvano pravno a još manje je privatno lice, sledstveno čemu – osim u kolokvijalnom govoru i u narodnim pesmama – ne može biti vlasnik bilo čega. Istinabog, bilo je u Srbiji pokušaja da se uvede još jedan vid vlasništva – društveni – ali je taj umetnički pravni eksperiment neslavno propao, odvlačeći usput i Srbiju u propast.

Okanimo se mi prava, pa natrag na psihologiju, tačnije na psihoanalizu. Možebiti da zadrtost sa kojom kosovotutumraci odbijaju da predaju odavno predato – i to na način na koji je onaj general iz ruskog romana (sećate li ga se) odbijao da umre – izaziva retroaktivnu grižu savesti zbog dobrovoljne seobe Srbalja sa Kosova pod Arsenijem Čarnojevićem i još dobrovoljnije seobe države Srbije sa kosovske teritorije, koju je trebalo da kontroliše, ali su srpski državnici, izgleda, imali preča posla.

Budući da sam pomator, dobro pamtim da je iste ove – minus one koji su u međuvremenu zamakli – koji sad do neba nariču nad Kosovom, za Kosovo savršeno boleo Crven Ban dok je bilo (prividno) neotcepljeno, a da su u kosovski amok zapali tek kada se Kosovo de iure otcepilo, de facto je bilo otcepljeno od 1912.

Taj amok takođe nije politički, a još je manje državni nego je psihološki. Iz tog, naime, amoka ne progovara stvarni žal za Kosovom i „našim svetinjama“, nego seljački bes zbog otuđenog, a zaparloženog zemljišnog poseda – gnev primitivaca koji nisu poslušali druga Tita i rado posežu za tuđim, a svoje ne daju ni kada ga nemaju, kao što je sa Kosovom slučaj i kao što će biti slučaj sa mnogim stvarnim koje – zahvaljujući dominacije seljačke psihologije – skorih dana nećemo imati.