Elem, cenjeni publikume, posle pauze od nekoliko decenija, Čitluk se dr Sahibija odvažio da napiše knjigu, ali je sasvim u duhu svoje drljave filozofije, politike (i poetike) sredio da i to umesto njega urade drugi.
Okupio, dakle, visoke funkcionere svoje sekte, oni mu postavljali pitanja, on odgovarao, kafe-kuvarica to prekucala, Fond Slobodan Jovanović štampao i eto nama zimske lektire, taman da popuni rupu u donekle posustaloj hiperprodukciji ovdašnjeg kretenizma.
Prethodna knjiga ovog patriote, desničara i monarhiste izašla je davnih sedamdesetih godina prošlog veka pod drečeće patriotskim, monarhističkim i desničarskim naslovom – dobro sad pazite – „Samoupravljanje u ustanovama kulture“. A ni nju nije uspeo da napiše sam. Pomagao mu je – ili je on pomagao njemu – legendarni Miloševićev ustavopisac Ratko Marković.
Mnogo je dilbera koji misle da sam ja nešto besan na Sahibiju, a stvar je obrnuta: poslovi i dani ovog blanko čoveka (kao i čovek sam) ispunjavaju me popriličnom tugom. Iz prostog razloga što je budućnost naroda u kome se tipovi poput rečenog uzdignu makar i santimetar iznad neke opskurne advokatske kancelarije zagarantovano mračna.
S druge strane, u svemu tome nema Sahibijine lične krivice. Stopostotno smo ga zaslužili. I sada nam nema druge nego da se udubimo u njegova veleumna smatranja i palamuđenja. Ja sam, recimo, pročitao prvi nastavak u Danasu. A nisam morao. I bez čitanja sam znao da će Sahibija naći puno lepih reči za svoju ličnost, ako se u njegovom slučaju reč „ličnost“ sme upotrebiti. Kao i njegovi književni i, uopšte, umetnički kamaradi, Koštunica je neopevana lažovčina, što se u ovoj kulturi laganja i te kako isplati. Mirne će on duše napisati, to jest – izdiktirati – da je bio „beskompromisni borac protiv Slobodana Miloševića“ iako je poznato, mada skrajnuto, da je Koštunica bio glavni Miloševićev kolaborant, koji je tokom zimskih protesta 96/97, u beskompromisnoj borbi, iz stranke isključio sve članove DSS-a koji su se pridružili opštenarodnom protestu.
Budući da se „grozi revolucija“, Sahibija je već u noći šestog oktobra počeo da radi na očuvanju svih tekovina i svih ključnih ljudi Miloševićevog režima, u čemu je u potpunosti, mada po običaju drljavo i sporo, i uspeo. Odvratno je, međutim, ono što u memoarima govori o Đinđiću, koga bajagi uvažava i ceni, a koga je u stvari mrzeo onako kako samo inferiorni mogu da mrze. Njegova, međutim, uloga u atentatu na Đinđića još nije rasvetljena. Niko se ne usuđuje da ga pozove na sud.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
