Budućnost bede

… za koji se, pak, osnovano (ali nedokazivo) sumnja da će – ne bi li se odužio dobroti darodavaca – listom glasati za SNS.

Nije tajna da postoje i paketi sa NSS-om, nestandardnim srpskim sadržajem, u kojima se nalaze stvari mnogo primamljivije i vrednije od brašna i zejtina – takođe su hiljade u pitanju – ali ti su paketi rezervisani za „ugledne javne ličnosti“ i eminentne zanosače Visokih Muda, koje mnogo štošta razdvaja od „najugroženijeg dela populacije“, ali ih u neraskidivo jedinstvo spaja potpuno ista duhovna beda ili – da ne okolišim – ropski i prosjački mentalitet.

Može li tu već vekovima najavljivani ekonomski preporod i boljitak Srbije išta promeniti. Decidirano – jok! Sve da srpske političke dobričine (svih boja) – ne pribegava tome samo SNS, nemojmo se zavaravati – u poklon pakete namenjene „najugroženijem delu populacije“ uture kilo baluga kavijara, svinjsku polutku, kraški pršut i karton viskija, a u pakete za elitu po roleks, nekoliko zlatnih poluga i ključeve od ferarija, ništa se na stvari – a naročito u društvenoj atmosferi – ne bi promenilo (možda bi se čak i pogoršalo) i Srbija bi i u tom slučaju ostala jadni i bedni Bantustan, drljava zemlja trećeg sveta, u kojoj duhovni bednici i samosvesni prosjaci puze po „duhovnoj vertikali“ i kurče se izmišljenom slavnom, junačkom prošlošću.

Davno smo ovde apsolvirali da beda nije stanje na bankovnom računu, nego stanje duha, mada je i bankovni račun pouzdan pokazatelj stepena duhovne bede. Ići bedu niz dlaku, uvlačiti se bedi u dupe, povlađivati psihologije bede – sve se to srpskim političarima (svih boja) čini politički vrlo probitačnim, za njih to i jeste (privremeno) probiračno – pogotovo ako im se posreći da ne završe u senkrupu ili prevremenom grobu – ali je za celinu društva katastrofalno i iz godine u godinu je sve katastrofalnije.

Zbog svega toga sam posegao za kiblom kad sam negde čuo (ili pročitao) da neke opozicione glavešine – opozicionim statusom fizički onemogućene da državnim parama finansiraju poklon paketiće – obećavaju buduću besplatnost javnog prevoza i još koječega, koja će stupiti na snagu kada oni stupe na vlast. Bitno je, međutim, da i u toj stvari postoji kontinuitet i da ipak ima nekih pomaka. Pre stotinak i kusur godina, „najugroženijim“ su uoči izbora deljeni levi opanci, a desne su dobijali tek kad bi se „tamo gde treba“ ustanovilo da su glasali za darodavca levog. Danas se oba opanka daju unapred, na poverenje, iz čega treba izvući zaključak „da sa optimizmom“ – da parafraziram druga Tita – „možemo gledati na dalji razvitak naše bede“.