Pa zašto se onda ne postigne konsenzus? Zašto se ne ukine opcija anonimnog komentarisanja? Eh, zašto? Kao što razulareni komentatori ne mogu da se obuzdaju, tako ni belosvetski portali i sajtovi nisu u stanju da se odreknu takozvane posećenosti. Vlasnici i administratori smatraju – ne znam sa koliko utemeljenosti – da će, ukinu li anonimne komentare, njihovi sajtovi opusteti. Čista budalaština! Anonimusi, nazovimo ih tako, najobičniji su paraziti. Njih živo ne interesuju sadržaji sajtova, a još manje reklame nakačenje na njih, njih isključivo interesuje besplatna i nekontrolisana mogućnost da bulazne. Pa šta, graknuće neki neoliberal. I to je sloboda! Jeste, fakat. Ali i pedofilija je stvar slobodnog izbora. Druga, pak, škola mišljenja ( i ja sam joj doskora bio sklon) drži da je internetski vandalizam društveno korisna stvar. Bolje je – naučava ta škola – da se manijaci, mrsomudi i imbecili iživljavaju u sajberspeju nego na ulicama. I ja sam, rekoh, doskora bio sklon da razmišljam u tom pravcu, ali vremena se menjaju. Sve je poroznija granica između realnog i optoelektronskog sveta, pa se dobar deo sajberkretenizma sve više i sve češće preliva i na ulice. Što valjda nema potrebe dokazivati. Pogledajte kroz prozor.

Ispisao sam se, dakle, iz rečene škole mišljenja i mislim da bi anonimno komentarisanje momentalno trebalo ukinuti. Nikakve se slobode time ne guše. Neka, uostalom, mogućnost komentarisanja ostane, ali uz priloženo ime, prezime i JMBG. Auh, ko će to proveravati, puno je to posla, tako verovatno razmišljaju vlasnici sajtova i njihovi administratori. Koje, ipak, treba opomenuti da su i srebroljublje i lenjost teški gresi. Ako baš i ne mogu obuzdati srebroljublje, neka bar obuzdaju lenjost. Ima tu još jedna stvar. Pogrešno se smatra da reči u sajberspejsu odlaze u vetar ili čak u ništa. Nije to tako. Izgovorena (napisana) uvek odjekne i dugo nastavlja da odjekuje. A čovek je – kaže arapska poslovica – gospodar neizgovorene, a rob izgovorene reči.