Nije on ni pre toga bio ni preterano ustavan ni naročito pravan, ali nekako se taljigalo. Na silu i lopovluk doneta apsurdna preambularna konstitucija, obećavala je još mnoštvo belaja u budućnosti i ustoličila panađurski iluzionizam kao državni poredak.

Kada se vlasti dokopao Boris Tadić, umesto da respektabilnu snagu i sposobnosti Demokratske stranke usmeri ka konsolidaciji žestoko uzdrmanog preostatka teritorije, on je – nešto elegantnije i nenasilnije – krenuo utabanom Fiškalovom stazom. Neka zvučim kao papagaj, opet ću se vratiti na Virilioa koji kaže: „Država, to nisu teritorije, to je kontrola nad teritorijama“. Tamo gde kontrole nema – u ovom slučaju na Kosovu – tamo, bato, nema države, pa taman da je Fiškal u preambuli napisao da ti je sir ko kajmak. Idemo dalje. Kada već destabilizovana i osiromašena država ulaže enormnu energiju i to ne u cilju povratka kontrole nad odbeglom teritorijom, nego radi održavanja u veštačkom životu iluzija Dobrice Ćosića, Koštunice i dvestotinak guslara i narikača, onda nužno – veli Sun Cu, drevni strateg jednog od stubova naše spoljne politike – dolazi do gubitka kontrole i nad teritorijom koja može biti kontrolisana.

Idemo dalje! Vaktile, poslovično spretni Fiškal, pročitavši valjda negde Cezarovu izreku divide et impera, a propuštajući da pročita još bolju – quod licet Iovi, non licet bovi – počeo je da brlja po Sandžaku, da zavađa mule i muftije, računajući da će tako pacifikovati ekonomsko i svako drugo nezadovoljstvo bošnjačke populacije. Tadić je, ruku na srce, nastojao da povadi kestenje iz te vatre. Neke je uspeo i da povadi. Ali vatrica je nastavila da tinja. Krst, recimo, koga patrioti nameravaju da podignu u Sjenici, mogao bi je dodatno rasplamsati. A sasvim je sigurno da će eventualna represija kojoj su srpski državotvorci, bez obzira na ideologije, uvek skloni, od te vatre napraviti šumski požar. Valjalo bi hitno nešto preduzeti. Evo, za početak bi crkva recimo mogla šatropatriotima skrenuti pažnju da krst treba da se nosi, a ne da se njim razmeće. Mada se to neće dogoditi. Kao što čisto sumnjam da će se politička vrhuška prenuti iz sna i dovesti u red državu Srbiju, pa posle, ako Bog da, da vidimo šta ćemo sa Kosovom. Ovako, država Srbija mi sve više liči na onog Čehovljevog činovnika koji je skuckao neku kintu, sašio šinjel, a mangupi mu ga oteli. A veselnik, slovenska duša, umesto da se sredi i sašije novi šinjel, potegne pa poludi od tuge.