Čestitka

Davnih dana, koji će izgleda opet postati sadašnjost, Narodna milicija je (u prigodnom se, do muke bljutavom programu, uglavnom radilo o njoj) imala običaj da posle jedanaest sati uveče presreće slučajne prolaznike i da im traži ličnu karu na uvid. Iz čista mira. Dobro veče druže, molim vaša dokumenta na uvid. E sad, u ono malo većih gradova što ih bi u SFRJotu, to je možda imalo smisla. U Užicu, početkom sedamdesetih, u vreme Titovog pisma, nije ama nimalo smisla imalo. Zato što su se narod i Narodna milicija lično znali, ako ne drugačije, a ono iz viđenja.

Što Narodnu miliciju, tj. njene pripadnike, uopšte nije sprečavalo da te zasreću iza ćoškova i zahtevaju ličnu kartu. Družba družba, služba služba, kad sam na dužnosti, nema labavo, ne znam ja ko si ti, legitimiši se. Moram da te zagledam. Da li se poklapaš sa slikom na ličnoj karti.

Šta da se radi? Saviješ repić. Izvadiš ličnu kartu koja je – gle – u Titovo vreme bila vrlo slična ovoj najnovijoj, hoću da kažem kao kreditna kartica pre kreditne kartice. I daš je licu na uvid. Malo je, lice, zagleda, pa kaže: produži! I ti produžiš.

I produžujući misliš: pa dobro, eto, bdiju nad narodnim mirom, šta da se se radi (za bolje ne znamo), a na kontrole svake vrste bejasmo navikli od obdaništa. A – već smo čuli – u SSSR-u i Češkoj mnogo gore.

Vreme, međutim, ide, pa dođe i kraj osamdesetih. Bi mi malo čudno što, tada još uvek Narodna milicija, izgubi lepi običaj legitimisanja. Šetkaju se po Užici naoružane delije, opšte rasulo, sveopšti haos, puca se po kafićima i kafanama, Narodne milicije, za divno čudo, niotkuda. Niko nikome da traži ličnu kartu. Nekad nisi mogao proći od milicajaca, a sad milicajaca ni od korova.

Ni u Titova ja vremena nisam od te organizacije očekivao zaštitu, nekmoli u ona koja dođoše. Pravila su bila jasna, tada kao i sada: ili ne idi na mesta gde će biti belaja, ili se brani sam. Ili – beži u Kanadu ili na Novi Zeland. Pa, sad će da graknu zakerala, ni tamo policije nisu baš nežne. Naprotiv! Znaju da budu veoma grube. Prekoračuju silu. Fakat! Samo, mala jedna razlika, u pomenutim zemljama – druge da ne pominjem – policija nema pravo da te zaustavi dok ne načiniš neki belaj. Zakonom zabranjeno. I taj se zakon poštuje. Striktno. A ono, panduru dosadno, pa te legitimiše, to ne prolazi. Pita ga kapetan, zašto si ga zaustavio? Gde je prijava? Šta ti radiš? Disciplinska. Unutrašnja kontrola. Da i ne pričam o tome kako se policijske dvestagodišnjice nigde na svetu ne slave. Osim u krugu policije.