Dočekasmo i sto dvadeset osmi rođendan Najvećeg sina naših naroda i narodnosti, druga Tita, pa su „na levici“ zdravo živnuli. Nemam ništa protiv. Treba to obeležiti. Drugo nešto mene muči. Kao reakcija na najprimitivniji mogući nacionalizam, inaugurisan od strane Vrhovnog Fiškala i svite pratećih nacionalnih radenika, ovde je pokrenut jedan proces koji bih nazvao pokušajem beatifikacije komunizma. Poslenici pisane reči, poreklom iz partizanskih porodica, stali su da u svojim napisima veličaju nespornu antifašističku dimenziju NOB-e, ali su u pristrasnosti prevideli mnoštvo najsvirepijih zločina počinjenih od strane ljudi posebnog kova. Kako napred rekoh, lepo je što se sećaju druga Tita (ni moje uspomene na vladavinu tog čoveka nisu loše), njihovo privatno mišljenje o Drugom svetskom ratu je njihovo neotuđivo pravo.
Tačno je da je period SFRJota bio verovatno najsvetlija tačka u skomračnim istorijama naših naroda i narodnosti. Ne bi, međutim, trebalo gubiti iz vida pravu prirodu mračnih vojevanja na tlu ex-YU. Da se ne lažemo, antifašistička borba je bila sporedna delatnost i za četnike i za partizane. Nije da nije bilo pucnjave i sukoba, ali to su bile uglavnom Pirove pobede, jer je po tadašnjem kursu jedan ubijeni Nemac vredeo, ako se ne varam, četrdeset Srba. Posle svih ovih godina, valjda je jasno da su drug Valter i njegov Vrhovni štab pre svega imali na umu osvajanje vlasti u posleratnom dobu. Bilo je to jasno i Valterovom protivniku Draži Mihajloviću, pa su se fokusirali jedan na drugog, iako su ih mrski okupatori smatrali braćom rođenom. Na ondašnjim poternicama slike druga Tita i đenerala Draže stajale su jedna pored druge.
Hoću da kažem da je veliki rat – što bi rekao Fon Klauzevic – bio zgodna kamuflaža za mali, prljavi građanski rat. Neokomunisti, koji se listom (i s pravom) zgražavaju nad užasima skorašnjeg građanskog rata, onaj prethodni, koji nisu ni zapamtili, gledaju u preterano idiličnom svetlu. Jesu se partizani našli na pobedničkoj strani, jesu osvojili vlast, ali nisu propustili priliku da desetkuju srpsku mladež na u vojnom smislu besmislenom Sremskom frontu i da postreljaju glavninu građanske klase i tehničke i humanističke inteligencije. Govorim li ovo iz revizionističkih pobuda? Jok, more. Kad je Rogonja po drugi put došao na ovaj prostor i kada se Građanski rat nastavio na mestu gde je 1945. godine zaustavljen, mnogi su povikali: „Zašto smo se vratili nacionalizmu? Gde je građanska klasa? Gde nam je civilno društvo?“ Evo odgovora: „Postreljano, gospodo, u pobedničkom komunističkom zanosu.“ Većina najsurovijih „oslobodilaca vekovnih srpskih teritorija“ poticala je i potiče iz porodica, od strane komunista dovedenih iz pripizdina, instaliranih po gradovima da glumataju radničku klasu. (Ne bi bilo loše napraviti sociološku studiju o tome.) Radnička klasa, međutim, nipošto ne nastaje dekretom. U razvijenim zemljama radništvo ima dugu tradiciju i solidan integritet. Svojim rigidnim voluntarizmom, naš je današnji slavljenik, drug Stari, uzorao ledinu na kojoj su, kada je za to došlo vreme, nikli gorki plodovi iskorenjenosti, malograđanštine i ropskog mentaliteta. Neka mu je srećan rođendan, u poređenju sa današnjim političkim pigmejima jeste bio gorostas, ali ne treba mu sve ni zaboraviti. Ne bi valjalo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
