Dlaka u bojkotu

Desetogodišnji. Na jučerašnji dan pre tačno deset godina – 20.9.2009. – izašlo je prvo Famozno, a ka’ će izaći poslednje, ne zna se.

Bilo kako bilo, budući da se situacija usložnjila, nema se vremena za jubilejisanje, a pogotovo na za kulturu kojoj je subotnje Famozno doskora bilo posvećeno. Ne ide brate. Bojkot gori, a ti pišeš o knjigama, filmovima i pozorišnim pretpostavljam da bi to tako prokomentarisali svesrpsko radovanstvo i njihovo duhovno vođstvo.

Hajde da razmotrimo kako je došlo do toga da moja malenkost – koja je javno (i višekratno) blagoizjavila da će bojkotovati izbore – postane crvena krpa pred očima zadrtih zagovornika izbora i njihovog tutumračnog vođstva? Šta hoće više od mene? Mene što se tiče, bojkot im je uspeo. Ne bih, štaviše, imao ništa protiv da im stopostotno uspe. Držim da bi idealna situacija bila da na izbore ne izađe ama baš niko. Apsolutno bojkot apsolutno bi delegitimizovao ovdašnju političku klasu (svih boja).

Pa zašto onda ne pozovem srpsko graždanstvo i seljaštvo na apsolutni bojkot. Zato što nisam jedan iz plejade ostarelih hipika iz Manježa koji su davnih sedamdesetih uz špricer propovedali da se ratovima lako može doakati miroljubivom kampanjom da se niko na svetu ne odaziva pozivima na mobilizaciju i čudom se čudili kako takvo jedno jednostavno a efikasno rešenje nikome pre njih nije palo na pamet.

Kada se niko ne bi odazivao na pozive za mobilizaciju, ratovi bi fakat bili nemogući, ali viđi vraga, uprkos tome što svi znaju da se u ratu lako može izgubiti glava, manje-više svi se uredno odazovu na mobilizacione pozive, a nađe se i poprilično dobrovoljaca. Evo naravoučenija – jednostavna, humana, dobra i bogougodna rešenja po pravilu su nemoguća.

Rekao bih da sam gnev bojkotaša i bojkot efendija navukao upravo zato što sam našao dlaku u bojkotu. Gorepomenuti, doduše, misle da je to dlaka, a to je u stvari balvan. Skrenuo sam, naime, pažnju da je bojkot kao političko oruđe uspešan samo u situacijama u kojima takozvanu izlaznost sroza na ispod 50%. U svim ostalim situacijama je čist promašaj, a u situaciji poput ovdašnje – kada se očekuje da bojkot magijski strmopizdi Vrhovno biće – pride je i smešan, ali ne na humoran, nego na imbecilan način.

Da li ste se možda zapitali šta naše Vrhovno Biće – sada kad neće imati nikakve konkurencije – sprečava da, pod međunarodnim nadzorom, sprovede dibudus poštene izbore, bez nameštaljki, lopovluka i ostalih srpskih posebnosti i da od 58% izašlih (koliko će garantujem namaći) osvoji 81% glasova. Nije Srbija ovoliko jadna zbog ovakve vlasti, jadna je zbog ovakve opozicije, bez koje, uostalom, ni ove vlasti ne bi bilo.