Dodikstan

Ucveljen kritikama zbog eklatantnog uvlačenja u Visoko Dupe, ugledni matematičar se Danasu požalio na pisanija Peščanika, NIN-a i – „nažalost“ (zašto nažalost?) Danasa. „Ali dobro“, dixit Radenović. Vidi on u kom grmu leži zec. Rušeći njega, kaže matematičar, kritičari u stvari ruše Vučića, koga je, inače – umešavši u sve to i Milovana, Vitezovića, ne Đilasa – uporedio sa carom Lazarom.

Vidite li vi na kakvim krhkim temeljima počiva tiranida Vrhovnog Bića? Čudi me da, bar za sada, niko u tome nije video istorijsku šansu. Prosto, brate, ko pasulj. Srušiš Radenovića – a njega, izgleda, nije problem sobaliti – momentalno se po sili matematike urušava i Vučić, a onda ćemo živeti dugo i srećno. Čiča, miča, gotova priča.

Da li je baš gotova? Ne bih rekao. Nisu Vučićevi temelji onoliko krhki koliko izgledaju na papiru. Sluganski mentalitet, moralna mlitavost i psihologija male vajde moćna su (negativna) sila koja se na podobije vampira hrani isisavanjem društvene energije (društvene pare da i ne pominjem). Svakoga dana, svakoga časa to gledamo i ibretimo se što sveopšta slabost iz dana u dan sve više dobija na snazi. Dok se jednog dana ne rasprsne kao mehur od sapunice, što u suštini i jeste.

Možda taj dan više nije daleko. Sudeći po renesansnim blagolupetanjima Mila Dodika i nije. Obreo sa, dakle, Mile u Beogradu – ide li on uopšte u Bosnu – i nakon što se na podibije Radenovića uvukao u dupe politike Visokog Dupeta, ponudio SNiS-u „rešenje“. Kaže Mile da bi u sastav neke buduće Srbije „trebalo da se nađu četiri većinske srpske opštine na Kosovu, uža Srbija, Vojvodina i Republika Srpska.“ Think big, bato, jašta.

Da je to Mile izgovorio na onom čuvenom mestu u Hajd parku, ni po jada, ali je to izgovorio u regionu u kome zbog međe pomerene 50 cm, lete glave ili se, u boljem slučaju, vode decenijske parnice. To što je Mile rekao – po običaju pola u ozbiljnoj šali komici, pola u neozbiljnoj zbilji, pa šta ispadne – znači samo jedno: još jedan rat za Veliku Srbiju, za koji Mile smatra (ili se pravi da smatra ili mu neko u Moskvi smatra) da bi mogao biti dobijen.

I vaistinu bi mogao biti „dobijen“, ali na način na koji je dobijen 1918. kada je Srbija po bagatelnu cenu gubitka 58% muške populacije, sve preživele Srbe okupila u samo jednoj državi, koja – viđi vraga – nije zvala Srbija. Ovoga puta – koji uopšte nije fantastičan koliko izgleda na papiru, država u kojoj bi bili okupljeni svi, ali prepolovljeni Srbi, ne bi se zvala Jugoslavija. Pa kako bi se onda zvala? Pojma nemam. Mogu samo da predložim ime – Dodikstan.