Dogurali smo dotle da su pozorišni događaji ako ne stvarniji, a ono zanimljiviji od događaja u takozvanoj realnosti. Mislim na predstavu „Događaj u stanu broj 2“ Narodnog pozorišta iz Šapca u adaptaciji i režiji Nikite Milivojevića. Predstava je zasluženo osvojila sve glavne nagrade na nedavno završenom festivalu „Joakim Vujić“ koji je tradicionalno (ali ne uvek obavezno i pravedno) u zasenku „Sterijinog pozorja“. Tekstualni predložak ovog komada zapravo je pačvork napravljen od tekstova ruskih avangardista. Ali priča koju nam je ispričao Nikita Milivojević ne samo da nije pačvork, nego je krajnje konzistentna, a – uzgred – i veoma poučna. Elem, u stanu izvesne usedelice ili raspuštenice Ere (ako se ne varam) Nikolajevne iznenada se, jedan za drugim, pojavljuju odavno pomrli ruski klasici,Čehov, Gogolj, Puškin i Tolstoj. Domaćici i publici, ruski klasici svoje zagrobno pojavljivanje uverljivo pravdaju nespornom činjenicom njihove literarne besmrtnosti.
Kako ćemo iz toka predstave videti, velikani su na scenu dovedeni iz sasvim pragmatičnih rediteljskih pobuda. Kao predstavnici jednog doba, koje bi se iz ove sumorne perspektive moglo označiti kao zlatno, oni su tu da bi nam razotkrili sumornost i uzanost horizonata naše epohe. Iako je mesto radnje Rusija, „Događaj u stanu broj 2“ mirne se duše može smestiti u bilo koji grad ovoga sveta, a naročito se dobro uklapa u Srbiji u kojoj je fizička besmrtnost zagarantovana članstvom u SANU i dan danas glavni motiv većine pretendenata na akademsku markicu GSB.
Anton Pavlovič & Company sa zaprepašćenjem otkrivaju da su džaba krečili onolike stranice, da su gotovo zaboravljeni, a da su svakako neuporedivo manje popularni od junaka sapunskih opera i španskih serija. Tračak nade da nije sve izgubljeno uliva im saznanje da njihova domaćica Era Nikolajevna takođe piše. Anton Pavlovič – ako se dobro sećam – insistira da mu poetesa pročita neko sočinjenije, ali se ona ibreti i na jedvite jade nagovorena, počinje da sriče stranicu svoje zlehude proze posvećene dolascima u prodavnicu i cenama hleba i kisele vode. Može misliti o tome ko šta hoće, ali to je dominatna peotika XXI veka. Jer, ne lezi vraže, iskrsava sasvim banalan problem: kako prehraniti tolike klasike koji uprkos tome što su mrtvi imaju odličan apetit. Nemajući srca da ih najuri, naša se junakinja laća pera i piše dopis ministarstvu kulture u kome objašnjava delikatnost situacije i traži novčanu pomoć za namirnice potrebne ishrani klasika. I eto ti činovnika ministarstva kulture i činovnice ministarstva finansija. Kad bolje razmislim, Nikita je ladno mogao dovesti nekog našeg stvarnog činovnika i činovnicu. Tim pre što je predstavu gledao i naš ministar kulture. Ali naši činovnici imaju probleme sa dikcijom . Inače, sve drugo je isto. E, na tom mestu sam pomislio: da vidimo kako će se sad Milivojević iskobeljati. Fantastika i u prozi i u pozorištu pruža neograničene mogućnosti, ali postavlja i veliki problem pred reditelje i pisce: kako završiti. Konac, bato, delo krasi. Možeš pustiti mašti na volju koliko hoćeš, ali stvar na kraju mora imati smisla. Nikita se maestralno snašao. Cela zapetljancija se pred kraj razotkriva kao halucinacija do tada diskretnog naratora, Erinog suseda. Ali demistifikacije nema. Makabrična zbivanja u stanu Ere Nikolajevne postaju još stvarnija. U suštini, „Događaj u stanu broj 2“ je urnebesna komedija. Ali ono čemu se smejemo, nimalo nije komično. Naprotiv. Zastrašujuće je. Šta reći? Must see.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
