E, da je bilo 1

Ko što nije bilo. Nisu se megabajti naše jučerašnje kolumne čestito bili ni osušili, a serdar Šešelj je napravio još jedan žestoki pičvajz, po starom pravilu tobože na polzu, u stvari na štetu Srbije.

Bilo je, naime, „više nego“ predvidivo da će boravak parlamentarne (beše li) delegacije Republike Hrvatske biti prilika koja se ne propušta da serdar napravi još jedan performans paljenja/cepanja/gaženja (nepotrebno precrtati) hrvatske zastave i jebanja majke ustaške, pa mi otuda dibidus neuverljivo zvuče zvanične vađevine da je naš državni vrh stravično osupnut Šešeljevim vandalizmom, a još neuverljivije mi je zvučalo šturo saopštenje nadležne službe da skupštinsko obezbeđenje nije „moglo“ da Šešelju i šačici njegovih pobočnika „otme“ hrvatsku zastavu.

Pa čekajte! Kakvo je to obezbeđenje koje nije u stanju da savlada jednog debelog i sipljivog čilagera i dvoje-troje borilačkim veštinama nevičnih prigradskih siledžija. Šta bi tek bilo – daleko bilo – da je u Skupštinu nahrupila grupa dobro naoružanih i uvežbanih „šiptarskih terorista“. Zaludnim pitanjima i neuverljivim odgovorima nema kraja, pa zato prelazim na stvar, to jest na (psihoa)analizu slučaja Šešelj, iz pomalo neuobičajenog ugla.

Nesklon manihejskom gledanju na stvari, godinama sam s vremena na vreme – a najčešće kad bi serdar napravio neko sranje – razmišljao šta bi bilo da se Šešelj krajem osamdesetih umesto za vojvodovanje, nacionalizam i liniju Ogulin, Karlonag, Virovitica, opredelio za politiku demokratske provenijencije i Evropsku uniju? Šešeljevih kapaciteta što se tiče, nije to, uopšte, bilo nemoguća misija. Za razliku od „više nego“ ubedljive većine njegovih bivših i sadašnjih sledbenika i partajgenosa, Šešelj je posednik britke inteligencije, udružene sa ogromnom energijom i snažnom voljom, što je kod Srba krajnja retkost.

Da je, dakle, bilo kako se ovoj babi snilo, bilo bi to mnogo bolje i za Šešelja i za Srbiju i za okolni svet. Ne bi se ni u tom slučaju Srbija baš vinula do švedskog standarda (svih boja), ali Serdar bi – smeo bih se u to opkladiti – našao načina da Srblje efikasno privede k poznaniju prava, kao što je (zacelo i efikasnije) nalazio načine da ih navodi na bezakonja i rasulo.

A zašto se to, ako je već Serdar imao kapacitet, nije dogodilo? Zato što je Šešelj odabrao put kojim se lakše ide, a ima li lakšeg puta od slobodnog pada, narodski rečeno – sunovrata? Objektivnog informisanja javnosti radi treba reći da Šešelj nije trasirao taj put – davnih je on dana projektovan – on je samo uočio i (privremeno) unovčio naslednu sklonost Srba ka trijumfalnom propadanju, dostojanstvenom prosjačenju, samoprecenjivanju i samosažaljenju i potom ih poveo tamo gde su radosno i većinski i hteli da idu. U ovde i sada. Bujrum!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

11 reagovanja na “E, da je bilo”

  1. Vojvoda Voja je karakterni glumac, uloga malignog klovna je njegovo zivotno ostvarenje u travestiji od drzave koju Srbi prave vec 200 godina.

  2. Ja se slažem sa komentatorom Milićem. Šešeljeva sklonost ka izvrgavanju ruglu protivnika, koji su mu to bez ikakvog razloga, naterala ga je da uludo potroši jedanaest godina života, upropasti zdravlje i jedva se odande izvuče (naravno mislim na Hag) samo da bi se sprdao sa sudijama tribunala.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.