Gorke pilule 1

Danas sledi drugi deo odgovora na pitanje koje je @krle22 u ime svojih čitalaca postavio meni i još nekolicini persona dramatis poznatih po britkom peru i poganom jeziku.

Kao što smo davno apsolvirali, Krle je uvek polovično u pravu, nevolja je u tome što obično nije u pravu kad misli da jeste, a u pravu najčešće bude nehotično, kad mu se omakne. U pravu je, dakle, Krle kada kaže da se u zemlji Srbiji može objaviti praktično sve šta kome padne na pamet – naročito je u pravu kad su u pitanju paradržavni tabloidi i paravojne televizije – ama Krle ne govori ništa (a sumnjam da mu to promiče) o neslobodi ambijenta u kome cvetaju stotine naših medijskih cvetova.

Evo na šta mislim. O slobodi štampe (medija uopšte) može se što rekla Ana Brnabićeva, „s ponosom govoriti“, tek kada novinari i kolumnisti zbog svojih pisanija i istraživačkih novinarstava ne budu izloženi toplim zečevima, tabloidnim linčevima i obreckivanjima i pičkaranjima visokih državnih dužnosnika.

Tek kada srpski visoki dužnosnici, njihova crevna fauna i njihova posluga nauče da ćutke progutaju poneku gorku pilulu i da se, kad ih mediji savataju spuštenih gaća, počnu posipati pepelom po glavu, tek onda možemo govoriti o stvarnoj slobodi medija, pre ne. Gorkih pilula što se tiče, pre ili kasnije ih, inače, progutaju (i to petostruku dozu) svi do jednog davitelji medija, srpski tirjani i voždovi, mogao bi Krle da se seti gorčine pilule koju su popili njegov ex šef, JexS (i on sam), pa da iz te gorčine izvuče zaključak da se javnost – makar ona bila i srpska – olupa o glavu svakome ko pokuša njome da zagospodari, da je ignoriše ili omalovažava.

I – šta kažem? Kakve su šanse da gornje naravoučenije dođe iz dupeta u glavu nekoj srpskoj vladajućoj garnituri, možda čak i ovoj? Ne bih da širim defetizam, ali držim da su nikakve. Ali to već nije politički, nego kulturološki problem, zato što je naša mainstream kultura (i iz nje nastale politike svih boja) u svojoj biti nasilnička, mada si laska da je duhovno vertikalna i junačka. Biti učtiv, ispoljiti empatiju, govoriti razložno i tiho, sve se to u Srbiji odvajkada smatralo znakom slabosti, a možda i protivprirodnosti seksualne orijentacije, samo je nakon vađenja onomad pominjanog čepa iz boce sa duhovima poprimilo groteskne oblike.

S druge strane, ovlašan uvid u tiraže nezavisnih (i poprilično slobodnih) medija – Danasa, Vremena, NIN-a, još ponekih – mogao bi Krletu poslužiti kao dokaz da u Srbiji sloboda medija malo koga interesuje i da je otuda logično što je i nema. Snaga (štampanih) medija, nisu oni sami, nego njihovi čitaoci, da ne kažem baš konzumenti, što nas vraća na staru tezu da će u Srbiji sloboda (ne samo medija) uznapredovati onda kada tiraž Danasa – koji je, btw, u slobodnoj prodaji – bude 150.000 primeraka. Do tada – gutajte gorke pilule.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.