Izrezilih ja onoliko Slavoljuba, neslobodnog radikala, zbog ilegalnih prelazaka granice između – umal ne rekoh SR Srbije i SR BiH – kad ne lezi vraže – proradi mi rđava savest, opsetih se da sam se i ja jednom – hm, da l samo jednom? – našao u pograničnom nepočinstvu. V čjom bilo djelo? Tamo negde, leta devedeset osme, devedeset devete, ne hvatajte me baš za reč, navrati me đavo da odem na bajinobaštansku plažu zovomu Rača. A kad si već na plaži – šta da radiš nego da se sunčaš i kupaš? Budući da đavo nikada ne spava, istog dana je na plažu Rača navratio i mog druga Ljubišu Divljaka. Pa šta da urade dva stara druga kad se nađu na Drini nego da donesu jednoglasnu odluku da Drinu preplivaju. Iz kog razloga? Iz istog onog zbog kojeg se belosvetski dilberi penju na Mont Everest. Ne da im đavo mira. Eto zašto.
Dogovoreno – učinjeno. Bačismo se Ljubiša i ja u talase ledene Drine i – malo tamo, malo vamo – doplivasmo do Bosanske obale. I nije to neki poduhvat. Vama koji plivate po onoj bari na Adi Romanliji to može izgledati kao borba sa silama nemerljivim, ali u praksi to nije tako, naprotiv, to je idenje sili niz dlaku. Tu, da kažemo, nije problem sila, nego temperatura. Drina, vojna voda, ladna sakloni Bože. Što – kad je čovek u uzrastu od dvadesetak godina – i nije neki problem. Ali Ljubiši i meni, već u poodmaklim srednjim godinama – bi žestok problem. Kosti – bukvalno – pucaju od hladnoće. Da ne dužim. Odlučimo ti Ljubiša i ja da se na Srbijansku stranu vratimo peške, to jest preko bajinobaštanske na Drini ćuprije, pa nek ide plivački obraz u 3LPM.
Dobro, de, novonastala srbijansko-bosanska granica nije baš onako „čvrsta“ kao kobna granica na reci Rio Grande, na kojoj moćni rendžeri pucaju u preplivavajuće imigrante, ali ipak je granica sa sve đumrukanom, pratećim objektima i đumruk-efendijama, koje se – kad Ljubiša i ja uzgergeljisasmo uza stranu i pojavismo se na čekpointu – zdravo začudiše pojavi dvaju promrzlih čilagera u kupaćim gaćama. Bar da smo imali kola, džaba ti oružje u gepeku, ali jok! Nikakvih dokumenata. Ništa za carinjenje. Goli ko pištolji.
Tek tu, na čekpointu, Ljubiši i meni dođe iz dupeta u glavu da smo se – u pogrešno vreme – našli u nebranom pograničnom grožđu. Pa dobro, kako se završila ta afera? Miroljubivo. Bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Mala su mesta B. Bašta i Skelani, svi se tu znaju, bar iz viđenja, pa nam B-H pogranični policaji – a videvši v čjom dejelo – mahnuše rukom da brzo pičimo preko ćuprije, a srbijanske im se kolege – kad pređosmo na onu stranu, napraviše lude. I tako se Ljubiša i ja – i dalje goli ko pištolji – vratismo u otadžbinu. Ima li ova priča naravoučenije? Ima! Ne treba praviti granice tamo gde ih priroda nije postavila. Ali to je već tema za čitav jedan filozofski seminar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
