Iscelitelj

Šta je sledeće – zapitah se – a odgovor se nametnu sam od sebe: kako šta, sledi dizanje iz mrtvih, najpre pojedinačno, prvo zaslužnih, potom – kad sila naraste – i svih preostalih Srba pomrlih u svim vremenima, pod svim okolnostima i od svih ruku, uključujući bratsku.

Vi sad mislite da je ovo crnohumorna sprdačina, a ja vama kažem da stvari idu u tom smeru i da će u tom smeru nastaviti sve dok sve OVO ne ode u 3LPM – a taj dan, izgleda, nije daleko – i sve dok se sve ne vrati na status ante 1876. (približno) kada je i počelo. E, tih se otprilike godina etablirala (potom i zacementirala) ideja o ekskluzivnosti Srba, njihovoj urođenoj demokratičnosti (pravednosti, gostoljubivosti, itd), njihovoj bogomdanosti, junaštvu, stradalništvu i neotuđivom pravu da se teritorijalno prošire do svih mesta na kojima se može naći srpski grob.

Pa šta – graknuće (naoko) zubatiji i obrazovaniji deo srpske populacije – mi s tim nemamo ništa, bilo pa prošlo, mi hoćemo da živimo dostojanstveno, po „evropskim standardima“ (ali „pod našim uslovima“, prim. a), a ja zubonjama i pametnjakovićima „poručujem“ – hoćete moj Sebastijan Kurtz. Zar vas pre neki dan nisam podsetio na biblijsku izreku „dedovi jedoše kiselo grožđe, a unucima trnu zubi“. Ali, šta mi imamo sa našim dedovima – opet će graknuti zubonje – i je li pravedno da mi ispaštamo zbog pizdarija koje su pravili naši askurđeli?

Hm! Možda nije pravedno – udobno nije svakako – ali je neizbežno. To vam je, hajde da tako kažemo, stvar psihološke genetike, a Sveti Avgustin bi to i ovako postavio: da ste vi, današnji, bolji, bili bi vam bolji i askurđeli, ili da skratim – potomstvo zalužuje pretke kakve ima. Znate li vi da u Italiji, recimo, i dan-danas ima poštenih i nenasilnih porodica koje nazivaju „ubicama“ ili „lopovima“ samo zato što je neki njihov predak počinio ubistvo ili lopovluk čak tamo u XV veku.

Ako to ne znate, valjda znate da dobri i pošteni sin mora do poslednjeg cvonjka otplatiti hipoteku koju je na kuću stavio njegov razmetni otac, u suprotnom – ode kuća na doboš, a otac u red, na čekanje da ga On Vrhovni podigne iz groba.

Ima i dobra vest, ipak nije sve tako crno. Takvo stanje stvari može, ali ne mora da bude večno, moglo bi se čak i značajno skratiti ako bi se prestale ponavljati greške koje su pravili preci. A koje su to greške. Svi ih znate napamet, a najveća od njih je zabluda da je dobro kad mi onima drugima ukrademo stoku i žene, a da je zlo kada to oni učine nama. Mislite o tome.