Ivica superanalne državotvornosti

Postidite se vlasnici prljavih mašti ako ste pomislili da superanus u prevodu na srpski znači – superčmar. Daleko od toga, superanus na (novo)latinskom znači – suveren, onaj koji je iznad svih zakona. Znate valjda na koga mislim, ali ne mislim samo na onoga na koga vi mislite. Mnogo ih je bilo i biće ih, a Dačić je jedan. Srpski superanusi su promenljiva veličina u apsurdnoj jednačini u kojoj je samo Ivica konstanta.

Elem, pre izvesnog vremena goreopisani Dačić je – najverovatnije pod visokim auspicijama aktuelnog superanusa – u javnost pustio buvu o opciji podele Kosova i blagodatima razgraničavanja na ono „što je srpsko i što je albansko“ jer da je to – obrazložio je državotvorac – „najpraktičnije“, a i „najbrže“, a mene je ta bajata buva, koja već decenijama drema na Crvenim Banovim mnogih ovdašnjih „vizionara“, učvrstila u podozrenju da je „na vrhu“ pala odluka da se kosovski problem razreši na tradicionalan srpski način – smandrljavanjem, prekonoć, preko kolena, pa da se stvar zaboravi, da bi se potom o proslavama bombardovanja i Oluje arlaukalo da se to nikada ne sme zaboraviti. Znate već priču…

Neće to, međutim, tako lako ići, a zasigurno neće onako kako je išlo na tribinama UKS-a – sat govorancije o nacionalnom biću, pa onda kod Bude, na nacionalno piće i krkanluk – jer kosovski problem nije od juče (nije ni od Miloševićeva vakta), mnogo je on stariji – vekovi su u pitanju – i otuda je razložno pretpostaviti da će – uprkos poslovičnom nestrpljenju obeju strana – njegovo rešavanje zahtevati mnogo vremena.

Kao što onomad napisah: momentalno priznavanje nezavisnosti Kosovo ne bi rešilo nijedan od decenijama taloženih problema, samo bi ozvaničilo, verifikovalo (i ovekovečilo) neprijateljstvo između Srba i Albanaca koje je, da kažemo, srž tog problema. Eventualna razmena ambasadora ne bi sprečila srpske nacionalističke elite – štaviše dala bi im snažan vetar u leđa – da snevaju o ratnom pohodu na „svetu srpsku zemlju“, kao što njihove albanske kaunterparte ne bi odvratila od snatrenja o kosovskoj aneksiji Niša, Kraljeva, Mrčajevaca, a možda – pu, pu pu, daleko bilo – i Guče.

Ono što je moguće (i što bi trebalo odmah učiniti) jeste otpočinjanje procesa postepene demilitarizacije i normalizacije odnosa, ne između dva parčeta zemlje, nego između Srba i Albanaca, a tu bi od pomoći moglo biti iskustvo bratskog Kipra, koji je – uprkos gorčini nasilnog otcepljenja jedne trećine ostrva – smogao snage da kiparskim Turcima pruži ruku pomirenja. I to ne na način na koji su i naši državnici spremni da je pruže – verbalno, sa ukrštenim prstima iza leđa – nego realno, tako što su autohtonim turskim Kipranima (koje zvanično smatraju svojim građanima) omogućili dobijanje pasoša, zdravstvenu zaštitu i mogućnost zapošljavanja na južnom delu ostrva. Prekardaših.

Nastavak u sutrašnjem broju