Jalova prava

Sa druge strane, pomalo je paradoksalno da su đuvegije veoma sklone profanim, empirijskim stvarima toliko privržene apstraktnom. Jer, podsetimo se, pravo uopšte, kao i sva prava izvedena iz njega, najobičnije su apstrakcije. Što ne znači da ne postoje (uticaj marksizma?) i da ne treba da postoje. Samo što je stvar sa apstrakcijama donekle komplikovana.

Pa da vidimo. Čovek, recimo, ima puno pravo da živi 500 godina (bar ne znam primer neke države koja to zabranjuje), ali ostvarivanje tog prava sprečavaju biološke nužnosti, nijednog trenutka ne suspendujući samo pravo na dugovečnost. Zato se retko ko njime i okoristi. Dobro, ovo je baš ekstreman primer; spustimo se malo na zemlju. Uzmimo pravo na rad. Ono je nesporno, a opet – svet je (pogotovo ovaj njegov deo) – pogođen žestokom nezaposlenošću. U ovom slučaju kokoške dave ekonomski zakoni. I nema tog ustavnog suda niti te političke volje koja će nezaposlenom u takvim okolnostima obezbediti radno mesto. Za to, bar u ovom delu sveta, postoji drugačiji mehanizam: učlaniš se u neku stranku, malo lepiš plakate, malo plivaš po anusima i eto tebi uskoro radne knjižice i penzijskog staža. Ako se u slučaju prava na petstogodišnost baš ništa ne može učiniti, zapošljavanja što se tiče – za to postoji izlaz. Nikada, naravno, baš svi neće ostvariti to pravo, ali vremenom su sitničari zapazili jednu stvar: nezaposlenost je mnogo veća u zemljama u kojima se do posla dolazi kroz anus partijskog bosa nego u onima gde postoji slobodno tržište rada. A zašto je to tako? Zbog toga što vlasnici poslodavnih anusa (na vlasti ili u opoziciji, svejedno) uzurpiraju nacionalne resurse i ekonomiju i pretvaraju se u unutrašnju okupacionu silu. U tom slučaju, na sceni više nemamo političku zajednicu nego surogat plemenske rodovske zajednice. A tamo gde nema politike, nema ni političkog govora na čije mesto stupaju visokoparna bulažnjenja. Evo najsvežijeg: u momentu dok se srbijansko društvo raspada u najdoslovnijem smislu reči i to po svim šavovima (ideološkim, kulturnim, socijalnim i ekonomskim) grupa ambicioznih dobričina se latila posla integracije celokupnog srpskog naroda. I to pomoću sticanja konstitutivnosti. Kao i u slučaju prava na 500 godina života, „konstitutivnost“ takođe zavisi od mnogih stvari. Može se, recimo, nekoj manjini dati „konstitutivnost“, pa je tako konstitutivnu izložiti svakovrsnim diskriminacijama i maltretiranju. Sve u svemu, mislim da bi za konstitucioniste bilo hranljivije da tu slamu pojedu nego da je mlate.