Iako me smatraju najvećim srpski piscem, rekao je Andrić (a to svakako čine samo zato što nemaju nijednog drugog nobelovca), iako me, dakle, smatraju najboljim srpskim piscem – nikada mi nisu oprostili moje jermensko poreklo, moju katoličku veroispovest, moju diplomatsku karijeru, moju doktorsku diplomu i moju uglađenost. Moja navodna škrtost neuporedivo je poznatija od mog remek-dela, Na Drini ćuprija.
Čak će i potpuno neobrazovane osobe, osobe koje nikada nisu pročitale nijednu knjigu, na pomen mog imena odmahnuti rukom i reći „a, da, to je ona stipsa, Andrić“. Moja kratkotrajna, mladalačka avantura sa suprugom Gustava Krkleca, zbog koje se već decenijama kajem, hiljadu puta je slavnija od moje Travničke hronike, a odvratni trač da redovno posećujem košarkaške utakmice – ne da bih gledao košarku, sport koji volim, nego da bih posmatrao golišave košarkašice – višestruko je nadmašio čitanost moje Proklete avlije. No, dosta o tome, rekao je Andrić. Bolje da se pobrinemo za detalje u vezi s mojom kremacijom.
Ivo Andrić je, rekla je sestra Andrić, pošto-poto želeo da bude spaljen. Kremacija je bila protivna njegovim najdubljim uverenjima, rekla je sestra Andrić. Ali je bila i jedini način da Andrić izbegne sahranjivanje u Aleji velikana, o kojoj je imao jako loše mišljenje.
U toj Aleji, neprestano je ponavljao Andrić, u toj paganskoj nekropoli koja neodoljivo podseća na deponiju leševa, duše mrtvih velikana, koji u stvari nisu nikakvi velikani, ne mogu da nađu mir. Nije to bio jedini razlog zbog koga se Andrić odlučio za spaljivanje. U Srbiji čovek treba da bude oprezan najmanje godinu dana posle smrti, rekao je Andrić sestri Andrić.
Ne bih želeo da posle smrti doživim sudbinu Lorensa Sterna, pisca Tristrama Šendija, čije su telo iskopali kradljivci leševa i prodali ga anatomskom institutu za sumu od osam šilinga. Da u lešu, već opranom i položenom na sto za disekciju, neki obrazovani anatom nije prepoznao velikog pisca, Lorens Stern bi završio isečen na komade. A ko bi, rekao je Andrić, ovde, u zemlji u kojoj anatomi čitaju isključivo roto romane državnog javnog beležnika i krimi romane Miodraga Bulatovića, prepoznao mene, pisca Travničke hronike? I ko mi, dodao je, može garantovati da se neki nuveau riche, sklon sakupljanju bizarnih predmeta, ne bi odvažio da angažuje kradljivce grobova da iskopaju moje telo, da bi ga – posle balsamovanja i prepariranja – izložio u svojoj kolekciji, u staklenom sarkofagu, sa sve Nobelovom diplomom u mojim skrštenim rukama. Tako je rekao Ivo Andrić, rekla je sestra Andrić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
