Ne kažu džaba Kinezi – biseri naše spoljne politike rasuti po svetu – da jedna slika vredi koliko i deset hiljada reči, dokazala je to i sjajna karikatura Duška Petričića objavljena u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“. Za one koji je nisu videli prepričavam. Sedi tako u Duškovoj karikaturi naš državni vrh – što će reći džumhurbaškan, Overlord i amok-efendija Dačić za astalom ukrašenim državnim insignijama, iznad glava im oblačić u kome piše – „nećemo dozvoliti da oni vode brigu o našoj kulturnoj baštini“ – a u pozadini, iza zavese, vidi se zamandaljeni Muzej savremene umetnosti, zarastao u vekovni korov i čkalj.
Nije Muzej savremene umetnosti jedina nedužna žrtva ovdašnje nebrige za kulturu, ali nabrajanje urušenih ustanova nije naša današnja tema. Naša tema je pravljenje pitanja – zašto vrednost akcija srpske kulturne baštine vrtoglavi skoči tek kada srpska baština dopadne tuđinskih šaka? Ima tu još jedno pitanje, možda i škakljivije od prethodnog. Da li se, recimo, naš „državni vrh“ ikada zapitao – prejudiciraću, pa ću reći da nije – šta bi se moglo dogoditi kada bi njihovi kaunterparti iz lažne države iskoristili Muzej savremene umetnosti kao argument za prijem u Unesko. Evo, gospodo – mogli bi reći lažni državnici pokazujući belosvetskim moćnicima fotografije muzejskih ruina – pogledajte kako čuvaju kulturnu baštinu koja im je tu, pred nosom; možete misliti kako će tek čuvati kosovske spomenike koji su im – osim u predizbornim kampanjama – jako daleko. Mi ćemo to bolje čuvati. Časna reč. I pročaja.
Odavno ja tvrdim, a ponekad i vas time gnjavim u Famoznom, da su vekovna, srpska posrtanja i propadanja direktna posledica suštinskog prezira prema svakoj kulturi koja nadilazi nacionalnu mitologiju, to jest mitomaniju. To što je u Srbiji – uprkos opštem preziru i opstrukciji – ipak bilo (i još uvek ima) značajnih kulturnih dostignuća, može se zahvaliti isključivo ličnim naporima pojedinaca, nipošto nijednoj od brojnih država Srbija i njihovih kulturpopečiteljstava.
Oni koji su pre mnogo stoleća gradili spomenike srpske kulture nisu postupali kao njihovi potomci koji su se – podstaknuti slepačkim stohotvorenijima – poduhvatili da ih „osvete“. Ne, uopšte ne. Nadahnuti univerzalizom hrišćanstva, naši preci su išli ukorak sa onovremenim elitizmom, tako da je „baština“, za kojom naše amok-efendije onoliko nariču, u stvari muzej onovremene savremene umetnosti koji je – bez njihove brige ili možda upravi zahvaljujući tome – preživeo stotine godine, dočim novobeogradski muzej nije uspeo da sastavi ni pola veka. To, međutim, tako biva kada se umesto na kulturnom jedinstvu, nacija zasnuje na jedinstvu u mitinzima podrške i jogurt revolucijama kada se – umesto za spomenicima kulture – nariče nad zemljištem na kome su sagrađeni. Mislite o tome!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
