Kod gospona Krleže

Svratio sam, naime, u Leksikografski zavod Hrvatske, kod Krležinog naslednika, mog prijatelja, Vlahe Bogišića na kafu i (u šali) mu ponudio da za zavod napišem knjigu „Moji razgovori sa Krležom.“ Samo si još ti i falio, rekao je Vlaho, takođe u šali, ali sve nešto podozrevam da mu se ponuda svidela. Bogišić smatra da bi to bio hit.

Nisam, međutim, potegao u Zagreb zbog Krleže, došao sam drugim poslom, ipak, moram progovoriti neku na tu temu. Prilično me je, recimo, iznenadila skromnost Krležine kancelarijske zaostavštine. Jeste to sve solidno, hrastovo, ama ni traga od neke razmetljivosti na koju čovek može naleteti u ofisu bilo koga današnjeg privrednog ili kulturnog biznismena. Funkcionalnost, rad, to je, izgleda, bilo Fricovo vjeruju.

Poznato je da ja ne volim sport, ali je isto tako poznato da sam baksuz, pa se potrefilo da se na dan mog dolaska u Zagreb odigrava utakmica reprezentacija Hrvatske i Italije. Takođe je (relativno) poznato da moja malenkost, kada se slične tekme igraju u Beogradu, zorom seda u auto i glavom bez obzira beži što dalje od lica mesta. A eto, dođoh pravo mečki na rupu, auta nemam, a i da imam, moja antisportska skloništa u Zapadnoj Srbiju su predaleko. I šta da vam pričam: isto kao u Beogradu: grupice pripitih klinaca u gaćama i dresovima, vuvuzele, arlaukanje, dreka, vriska. Sreća u nesreći beše da je tekma završena nerešeno, pa su izostale erupcije emocija oduševljenje ili razočarenja.

Tako da sam mogao provesti prijatno veče sa agramerskim prijateljima u restoranu kome, evo već trideset godina, ne uspevam da zapamtim ime. A uopšte nije komplikovano. Elem, mi, Srblji, kukamo na srpsku politiku i opštu situaciju, a oni, Hrvati, ne daju ni prići. Ovdje je gore, tvrde. Sve stalo. Para niotkud. Znate kako to ide: u tuđega tatka pogolema patka. Dolje se, kažu, bolje jede, a cigarete su dvaput-triput jevtinije. Pošto su, ciknem ti ja kao ljuta guja, pa kad čuh pošto su, obli me patriotizam. Da živim u Zagrebu, morao bih dići kredit da bih pušio. U Zagrebu se, takođe, sve zatvara mnogo ranije nego u Beogradu, pa sam zato u pola dvanaest savio repić i otišao u hotel, na konak. Inače, bio sam smešten u „Palasu“, hotelu koji je Krleža, takođe, preferirao.