Ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Što je još jebenije, najčešće se lažno predstavlja kao nešto vrlo svesno, naročito „nacionalno svesno“. Tada je najopasnije. Evo zašto. Ako neki pojedinac – kaže Aja, pardon Karl – potpadne pod dominaciju kolektivnog nesvesnog, momentalno se nađe na ivici 1. paranoju i 2. shizofrenije.

Ako li se u nekom društvu stekne kritična masa takvih individuuma – kao što je to odvajkada slučaj u Srbiji, e onda dobijamo kolektivnu shizofreniju, što će reći (približno) jednu polovinu društva u stanju amoka, a drugu polovinu u apatiji kojoj preti katatonija.

Evo, recimo, pročitah juče u mojoj omiljenoj Danasovoj rubrici pitanje/odgovor komentare ispitanika na istraživanje javnog mnjenja saglasno kome srpske patriote više vole Rusiju nego Srbiju. Ne znam zašto je to istraživanje uopšte bilo potrebno, pa nije li to opštepoznato, nije li – pre koliko, nema ni četiri pet godina – tadašnji džumhurbaškan naše džamahirije blagoizjavio da bi više voleo da bude gubernator neke ruske provincije nego predsednik Srbije.

Ja sam tada možda se sećate – i ja se jedva sećam – napisao da ta ljubav, ma koliko žarka (i sublesasta bila) nije obostrana, da Rusija uopšte ne bi volela – niti bi u snu dopustila – da Tonga (tako su ga zvali u Kragujevcu) bude, ne samo gubernator, nego ni seoski starosta i da se tajna mračnog predmeta Tonginih želja – veličina i moć Rusije – krije upravo u tome što Matuška likovima poput njega nikada nije dopuštala da napreduju dalje od nadzornika lampeka.

Određeni Uroš Piper – medijski, krv ti jebem, koordinator DSS-a – izjavio je za pitanje/odgovor da to tome nije tako, „da svaki iskreni patriota na prvom mestu voli svoju zemlju“ i da je to – vrlo karakteristično za govor kolektivnog nesvesnog – „jedina istina“.

Isti taj Piperov „iskreni“ N. N. patriota Rusiji je – zbori Uroš – zahvalan ako ništa drugo, a ono što njene bombe, poput NATO bombi, nisu ubijale naše sugrađane“. Kako bi ovo prokomentarisala Aja – pardon, Karl? Gđa Jung bi, zacelo, sve to dovela u vezu sa baletom Baljšog teatra, za razliku od g. Karla, koji bi bezbeli rekao da je zahvalnost za nešto što nije učinjeno – niti je pretilo da bude učinjeno – kompenzacija za nešto drugo što je propušteno da se učini, u datom slučaju da se kroz proces individuacije izađe iz tamnice kolektivnog nesvesnog kroz čiju obrazinu progovara lično podsvesno, paralisano strahom od suočavanja sa samim(a) sobom. Kao što onomad rekoh, Srbiji ne treba „novi političar“, treba joj neki manji Petar Veliki ili neki dobar psihoanalitičar.