Foto: Stanislav MilojkovićUskoro će biti trideset pet godina – više, dakle, od polovine mog dosadašnjeg života – otkako se bavim istraživanjem ovdašnjih paranormalnih (i parapolitičkih) fenomena tokom kojeg perioda sam došao do samo jednog sigurnog zaključka – Srbi naprosto nisu u stanju da opstanu bez konflikta, a da ne izgube „nacionalni identitet“.
Do tog zaključka sam došao metodom poređenja srpskog ponašanja iz perioda kada su Srbi, silom prilika (i pendreka) živeli koliko-toliko beskonfliktno – mislim na doba SFRJota – i perioda koji je započeo slomom Jugoslavije, a koji, kako stvari stoje, nikada neće završiti.
Kao i krle22, lumpennacionalisti koji tvrde da je za ex-yu vakta sistematski sprovođeno takozvano „rasrbljavanje“ polovično su u pravu; „rasrbljavanja“ je zaista bilo, ali ga nisu sprovodili komunisti nego sami Srbi i to, podozrevam, uglavnom oni koji su posle, skupa sa pokajanim komunistima, postali najveće Srbende.
Generacijama koje ne pamte ex-yu vremena može zvučati sublesasto, pa i izmišljeno, ali događalo se da neko u kafani kaže „srpska poezija“, recimo, a da ga neko drugi ućutka rečima „ćuti, budalo, zidovi imaju uši“.
Taj drugi (ko li to beše) nije bio, da kažemo, sekretar partijske organizacije, nego dobronamerni sadrug, suSrbin, zastrašen od zidova koji, fakat, jesu imali uši, mada nisu morali, malo se ko tih godina usuđivao da kaže nešto što zidovi ne bi hteli da čuju.
Da skratim. Najmanje 85% srpskog življa bilo je – dobrovoljno, nota bene – mnogo manje Srbin nego što su to zidovi i partija zahtevali, a ko drugačije kaže, taj kleveće i laže.
Ima li još nekog osim mene ko se seća da je Slobodan Milošević – još 1985, čini mi se – za amvona GK SK Beograda grmeo protiv velikosrpskog nacionalizma.
Zašto je to radio, pa okrenuo ćurak naopako – o tome ću vas obavestiti jednoga dana (možda već sutra) kad vam budem ispričao nezvaničnu verziju o aferi „Vunena vremena“ zbog koje je Gojko Đogo malčice i odrobijao.
Da opet skratim. Posle pada komunizma, kada je konfliktnost opet postala dozvoljena, pa i društveno poželjna, decenijama potiskivano srpstvo prelilo se i preko granica Srbije, po komšiluku, pa se – posle svima poznatih krvavih peripetija – podvijenog repa (skraćeno za Kosovo) vratilo u svoj atar.
Da li je srpstvo izvuklo neke pouke?
Da li je pokušalo da okrene ćurak naopako i da se lati izgradnje, ako ne baš beskonfliktnog, a ono uljuđenog i tolerantnog društva? Izvesno vreme (i na silu Boga) – da, čak mu je i dobro krenulo, sve dok složna braća nisu streljala Đinđića.
Posle je ponovo nastupilo doba – moglo bi se reći „zlatno“ – konfliktnosti, s tim što su se mržnja i zloduh razdora okrenuli prema unutra i ograničili se na unutarsrpska prepucavanja, za sada manevarskom municijom.
A posle – posle ko zna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
