Kosovo je Prosveta

 „Sine Džonatane, mnogo smo grešili. Ali ceo svet je, ako je to opravdanje, bio ogrezao u greh. Bogu hvala, u jednoj dalekoj zemlji na Balkanu, nedovoljno ozbiljno shvaćenoj u Stejt departmentu, živeo je čovek koji je posvetio život idejama pravde, slobode i jednakosti. His name is Chosic. Da ne bi njega, Džonatane sine,nepravda bi zavladala svetom. Ničega osim nepravde ne bi bilo. Globalizacija bi harala. Ali niko nema što Srbin imade. A čak ni Srbi nisu znali šta imaju. Nisu bili dorasli situaciji. Bivalo je disonantnih glasova. Ali znaj, Džonatane, dete, ni Isa, dželele šanuhu, nije naišao na nepodeljenu podršku kad je sišao sa neba. „Neće kamen na kamenu ostati“, poručio je tvrdouhim zemnim žiteljima. No, međutim, imperatoru Rimskog naroda i senata nije se usudio pisati.“

Ovaj naš, Chosic dželele šanuhu, odlazi korak dalje. Već prepravivši Jovanovo jevanđelje – nije mu se nešto uklapalo u integralni roman – rizikujući da završi kao Prometej, smelo savija tabak i piše Pantoktarkoru lično. Poenta poslanice: nepravda ne sme pustiti korena. Kakva se to, braćo i sestre, strašna nepravda dogodila u našoj zemlji nadaleko poznatoj po pravdi? Šta je to istrulilo u državi Danskoj? Šta je poremetilo legendarne strepnje i nadanja, te se bard našao pozvanim da zašilji pero i napiše prezidentu pismo? Jednom rečju – horor. Prosveta, izdavačko preduzeće, postalo žrtvom razularenog kapitalizma i izrabljivanja čoveka po čoveku. Onaj koji je posvetio život uzvišenim humanističkim idealima trpeo, trpeo neko vreme, pa videvši da đavo dolazi po svoje, rešio da nepravdi stane na put. Prezident sad neka čita i neka gleda šta mu je raditi. Ne bio ja u njegovoj koži. I ja – kao čovek koji je svojevremeno objavljivao u „Prosveti“ – svesrdno podržavam „Prosvetin“ opstanak i još svesrdnije osuđujem izrabljivanje i raskućivanje ugledne izdavačke kuće. No, nadžak kakav sam, moram da zakeram. Ako me pamćenje ne vara, ima dve ili tri godine kako je „Prosveta“ na dobošu. Štrajkuju zaposleni, skupljaju potpise podrške, sve to već pomalo prerasta u rutinu iza koje se smeši prljava privatizacija. A bard se sad setio da prosvjeduje. I direktan kakvim ga je bog dao, odmah gađa u glavu. U prezidenta. Što no se kaže: fait accompile. Ja pisao, predsednik pročitao, da vidimo koji će to majčin sin da se drzne pa da od „Gece Kona“ napravi butik. Podržavam, velim, plemenite pobude, ali ne mogu da ne zakeram. Jeste otimačina „Prosvete“ teška svinjarija. Da li je, međutim, jedina i najveća. Kada je prezidentov kućni prijatelj, pisac gnevne poslanice, bio prezident, skidali su ljude sa voza i odvodili ih na streljanje. Ne čuh, ili sam propustio da čujem, da je pisac poslanice ikada izjavio da je to bila teška nepravda. A sve nešto mislim, da ne bi tih egzekucija, ne bi bilo ni problema sa „Prosvetom“.