Kosovska saga 7

Siguran sam, međutim, da su pažljivi čitaoci iz prethodnih nastavaka shvatili da je pisac hteo da ukaže na sledeće stvari; najpre na nužnost da države koje teže teritorijalnom proširenju – a osim Monaka i Lihtenštajna sve su manje-više takve (mada u toj stvari prednjače Rusi i Srbi) – najpre treba da urede i uspostave strogu kontrolu nad teritorijom kojom već raspolažu, potom da uljude i disciplinuju svoja graždanstva i seljaštva, pa tek onda da krenu u akciju.

Rusi su, zahvaljujući Petru Velikom <I>morali<I> tako da postupe – kažem „morali“ zato što su do Petra Velikog bili mnogo veći Srbi od nas Srba – pa su zato u tom poslu bili uspešni a bili su uspešni zato što u pohode na Poltavu, Karelju, Švedsku, Krim, Kavkaz, itd, nisu kretali pravdajući to amanetom Rjurika ili zavetom svetog Vladimira, nego zato što je imperator tako naredio. I tačka. Napred marš.

Osim toga, za razliku od nas Srba, osvojivši neku teritoriju, Rusi se nisu šepurili i kurčili niti lupali rukama o astal i do besvesti ponavljali da su, „oni, eto, krvavili gaće da ih oslobode, a oni uzvraćaju tako“, nego su lokalne elite po kratkom postupku integrisali u visoko moskovsko društvo ni u snu ne pokušavajući da lokalno stanovništvo rusifikuju ili obrate u zlatno pravoslavlje.

Rusija jeste i ovakva i onakva, ali i njeni najcrnji dindušmani priznaju da je – uprkos snažnom, mesijanskom nacionalizmu, zajedničkom i monarhistima i anarhistima i boljševicima – zemlja retko uzorne verske i nacionalne tolerancije. Tako je bilo još od vakta Ivana Groznog (to je onaj što je ćuskijom ubio sopstvenog sina) koji je, procenivši da je čovek sposoban ratnik, za glavnokomandujućeg u nekom pohodu postavio nekog tatarskog kana, što je izazvalo pobunu nacionalno uvređenih ruskih bojara, a završilo tako što je Ivan bojare poskraćivao za glavu.

Tako je u Rusiji i danas. Drugi najmoćniji čovek RF, Sergej Šojgu, po nacionalnosti je Tuvinac dočim je šef diplomatije, Lavrov, polugruzin, da ne nabrajamo dalje, primera je tušta i tma.

Pijemenoteške (a pomalo i mesijanske) ambicije Srbije, počev od polovine XIX veka, pa do balkanskih ratova, nisu bile sasvim bez osnova niti bez izgleda na uspeh. Kao prva nezavisna balkanska država, Srbija je imala realnu šansu da postane stožer jedne veće – države južnih Slovena, mnogo uspešnije od potonjih Jugoslavija, ali su Srbi – zahvaljujući bahatosti i nepočupanosti praziluka iz seljačkih dupeta – vrlo brzo uprskali stvar. Najpre su sopstvene sunarodnike muslimanske i katoličke vere izbacili iz „nacionalnog korpusa“ i proglasili Šokcima i Turcima, a potom su pregnuli da nesrbe (pa i neslovene) nasilno ubede da su oni u stvari Srbi, samo su to zaboravili. Onda su logični otpor nesrpskog stanovništva nazvali „srbomržnjom“ i klupko teških pičvajza je počelo da se odmotava do epiloga čiji smo savremenici. Sutra je subota, dan za kulturu, a zaključna kolumna sage o Kosovu sledi u ponedeljak. Krle22, šilji plajvaz.