Krah durch Freude

Tako glasi rečenica iz intervjua koji je moj zagrebački prijatelj, Miljenko Jergović, dao podgoričkom portalu Analitika, bila je prvi „okidač“ za našu današnju kolumnu.

Drugi okidač bila je slika sadržaja „paketa pomoći za penzionere sa penzijom manjom od 30.000 RSD“, koju mi je drugar poslao preko Vibera, a koji taksativno nabrajam: (oko) deset kila brašna, flaša zejtina, dve kese špageta, kesa pasulja, četiri kese makarona, kesa pirinča, dve paštete i jedan mesni narezak. Sve to, garantujem, bajato. Svemu, siguran sam, istekao rok trajanja.

Vratimo se mi na prvi „okidač“, stavimo ruku na srce, pa saborno zaključimo da opasnost od nevraćanja sloboda oduzetih u ime „narodnog zdravlja“ – kad god čujem tu bljuvotinu, momentalno se setim krilatice Kraft durch Freude – preti isključivo narodima koji su ih prethodno imali u manjoj ili većoj meri, ne, međutim, i nama, odvajkada ko zapeta puška spremnim da slobodu prodamo za pet kila brašna i flašu zejtina.

Vrhovni Virus je, vaistinu, malo koju slobodu (osim slobode kretanja) imao da oduzima, sledstveno će malo koju imati da vraća, a sve i da hoće da je vrati, neće imati kome, što potvrđuju reči opštenarodnog potpukovnika Kona, koji je prekjuče na KZŠ – ne bez ponosa – blagoizjavio da ga N. N. penzioneri „mole da ne ublažava mere“.

Sad prelazimo na teren metafizike. Takozvani „narodno zdravlje“ – zlokobni mit XX veka, koji ponovo iskrsava u XXI i preti tehnološki uznapredovalim zlokobnostima – stožerna je tačka parohijalnih, neopaganskih, totalitarnih doktrina, nacizma i komunzima.

Za hrišćansku antropologiju – do koje držim, dok se na virusologije i epidemiologije kenjam – pojedinačno, a pogotovo kolektivno zdravlje, jeste opasna prelest, simptom teške duševne bolesti, pa ako hoćete i fundamentalnog neznanja.

Obolevamo na smrt već u samom trenutku začeća, a koje će nam se bolesti tokom života manifestovati – potencijalno smo podložni svima – to zavisi od procene Proviđenja koja će od njih biti najpogodnija za isceljenje svakog ponaosob.

Najstrašnija, međutim – uzgred i najsmrtonosnija – od svih bolesti je odsustvo slobode ličnosti, ontološki kolaps koji neizbežno završava u degradaciji na biološko životarenje (održavano „paketima pomoći“ ) da bi na kraju završio u degeneraciji, procesu koji se u Srbiji bliži vrhuncu, posle koga ne znamo šta će biti, svakako ništa dobro.

Eto to su sada već nepopravljive posledice podmuklog ubistva Zorana Đinđića, čoveka koji je pregao da u ljudima probudi uspavanu slobodu. Bilo je to u stvari kolektivno samoubistvo Srbije sa odloženim dejstvom.

Sada vam jedino preostaje nada u ostvarenje vlažnog sna Jove Bakića da ćete stvar popraviti ganjajući po ulicama izvršioce završnih radova na poslu kolektivnog samouništenja. Samo imajte na umu da i izvršioci radova umeju da ganjaju.