Kralja Al’ksandra Bože hrani

Odmah mi bi jasno da je unutra neki teški must read, pa odlučih da straćim 60 RSD na koliko se „najstariji dnevni list na Balkanu“ procenio. Sladunjavo – dramatičan ton naslova – rođeni brat sličnih Rotopalankinih naslova, poput „Zašto nas je sve manje“ i sl – obećavao je da će, kao i u aferi „pad nataliteta“, krivica za (nesporno) opštenacionalno neznanje državne himne biti svaljena na N. N. lica koja slušaju rok i pevaju crnačke pesme, umesto da uz gusle zapevaju o Bogu pravde.

Ipak nije bilo kao u Smajlovićkina vremena – hoće li nam se konačno vratiti LJilja? – naprotiv, u bloku tekstova posvećenih pitanju koje će dobiti konačan odgovor tek kad se dobije odgovor na pitanje zašto majmun drži Sebastian u supi, bilo je i tekstova/izjava iz koji se dalo naslutiti da nepoznavanje teksta himne – koji je po dužini omanja (loša) poema – ima i te kakve veze sa sveopštim smandrljavanjem, provizornošću i improvizacijama karakterističnim za državu u čiju se čast poje.

Tu stvar stoji slično kao sa uniformama Vojske Srbije čiji oficiri nastavljaju svetle tradicije Cera, Kolubare (ali i Slivnice) obučeni u uniforme komunističke JNA, na koje je – da se Vlasi ne dosete – umesto petokrake zapandrčena takozvana kokarda, a činovi umesto zvezdicama označeni rozetama.

Obavestih se tako da je Himna Bože pravde nastala kao song za pozorišnu predstavu upriličenu u čast osamnaestog rođendana kralja Milana (na koga će posle petnaestak godina biti izvršen atentat govnima). Taj podatak nisam znao, ali je potvrdio moju tezu da se u Srbiji odvajkada sve svodi na loše diletantske predstave.

Posebna je priča o povratku himne Boga pravde u treći (ili čak četvrti) život, a ispričao ju je Milivoje Pavlović. Kad je došlo stani-pani, kad je CG prisilila Srbiju da se osamostali, dakle kad se više nije imalo kud, skupština RS je po hitnom postupku – umal, grešna mi duša, ne napisah na „prekom sudu“ – usvojila grubo falsifikovani (i u originalu umetnički bezvredni) tekst himne autora Jovana Đorđevića, za koji bi autor, da je počem živ, mogao državu Srbiju utužiti za povredu autorskih prava.

Znamo da su krivotvorenje, prepravljanje, sečenje uveta i krpljenje dupeta jedan od najstarijih srpskih zanata, ali prekonoć pretvoriti dupeuvlakačku monarhističku himnu u republikansku moralo je rezultirati njenoj nepopularnosti, osim prilikom proglašenja srpskih pobednika na sportskim takmičenjima. Dupeuvlakačke strane što se tiče, vredi pomenuti da se tekst himne menjao kako su se menjali vladari, pa je tako, recimo, čim je „oslobodilac“ umro, stih „kralja Petra Bože hrani“ prepravljen u „kralja Al’ksandra Bože hrani“. Himnotvorci, šta čekate? Aleksandar čeka.