Okanimo se mi, međutim, cinika, pa se pozabavimo faktografijom. Šta je, dakle, popečitelj zabrljao. Šta nije! Greh koji je počinio ravan je onom Adamovom. Vukosavljević se, naime, u nekoj proseravaonici u gnevu osvrnuo na rijalitije i time doveo u pitanje temelje naše realnosti. Nije, naravno, bio toliko blesav da govori u svoje ime, nego je – kako običaji nalažu – nastupio kao pravobranilac srpskog naroda i senata. „Ovo nije narod lakrdijaša i psovača“, zagrmeo je ministar na rečenoj tribini, sledstveno čemu, nastavio je Vukosavljević, „naš narod ne zaslužuje da gleda programe pune „verbalne i telesne pornografije“, još sledstvenije čemu bi takve programe trebalo prognati sa nacionalnih frekvencija“.

Ja bih, recimo, otišao i korak dalje i založio se da se sve nacionalne frekvencije, bez obzira na boju, prognaju u etar iz koga su i došle, ali frekvencije su tu gde jesu i nemaju nameru da uzmaknu, pa je Željko Mitrović, lider rijalitija u regionu, seo, zašiljio olovku i popečitelju napisao sitnu knjigu u kome ga je nazvao ignorantom koji nema pojma o modernom svetu, tendencijama, medijskim slobodama i pročim bla, bla, bla-ima.

Kulturni popečitelj se na to uskurčio, pa je u promptnom utuku napisao da su „Mitrovićevi kognitivni kapaciteti u krizi“ i izrazio nadu da će, jašući na Rozinanti sa berberskom ćasom na glavi, ipak doakati vetrenjačama. Ja, pak, skeptičan kakav sam, podozrevam da će don Vladan proći kao vitez tužnog lika i završiti, ali ne u La Manči, nego u El Mladenovcu.

Popečitelj Vukosavljević nije aktivno učestvovao u puštanju (zlo)duha rijalitija iz boce – bar ne da znam, za čoveka sam prvi put čuo kad se zapopečiteljio, a poslednji ću put za njega čuti kad sedne na autobus za Mladenovac – ali držim da mu kognitivni kapaciteti, za razliku od Željkovih, nisu u krizi i da bi stoga morao znati da rijaliti programi nisu prostačka zabava za goloruki narod koji je, ni kriv ni dužan, izložen „duhovnom i mentalnom“ pogromu, nego državna ideologija, koju – viđi sad vraga – u pogon nisu pustili popečiteljevi poslodavci, esenesovci, nego „demokratske snage“ koje je srpski narod i senat – kretenizovan rijalitijima – nogom u guzicu degažirao u ropotarnicu istorije iz koje sad pokušavaju da se izvade kako (ne) znaju i (ne) umeju.

Proces rijalitizacije realnosti je ireverzibilan, tu se – spolja – ništa ne može učiniti, pa zato Vukosavljeviću dajem besplatan savet da pokuša – iznutra, da „uđe“ u Željkovu renesansnu zadrugu i da učesnicima lepo objasni da to što u rijalitiju rade nije dobro, a da je još manje dostojno Srba, naroda nelakrdijaša i nepsovača. Tek će to biti rijaliti.