Kultura zadnje vuče

Sad će stare srpske zanatlije – neprejebivci, istražitelji nepravilnosti i lovci na greške – bezbeli iz glasa graknuti: kakve veze imaju saobraćaj i zadnja vuča? Videćemo kakve, samo polako. Idemo redom.

Saobraćaj je, naime, poprilično širi pojam od onoga na koji je sveden nakon globalne motorizacije i nakon što su ostala njegova značenja zamenjena lepom srpskom rečju „komunikacija“. Slobodan Jovanović je, recimo, redovno pisao „saobraćaj“ tamo gde današnji doktori i doktorandi redovno pišu (i govore) „komunikacija“, valjda iz bojazni da neko ne pomisli da su saobraćajni policajci, što bi u pozamašnom broju slučajeva i bilo bolje da jesu.

Pre nego zađemo u sitnija crevca naše današnje teme, hajde da malo obnovimo gradivo. Onomad smo ustanovili da srpski pobesneli Maksovi svako sletanje s puta i svaki strmopizd u jarugu objašnjavaju isključivo dvama uzrocima. Oni tehnički napredniji – zadnjom vučom, oni, pak, skloniji magijskom mišljenju – koncima koje su im vračare smrsile po nalogu bivše drage ili već nekoga.

A šta biva posle strmopizda, kad pobesneli Maksovi izađu iz bolnice. Eh šta. Skunatore neku kintu i kupe auto sa prednjom vučom, a onda – misleći da su time rešili problem – nastavljaju da voze po starom, što će reći da ne staju pred znakom stop, da prolaze kroz crveno, da pretiču preko pune linije i jurcaju žutom trakom – da ne nabrajam – čvrsto uvereni da im niko ništa ne može jer su jači od sudbine i to tako ide sve dok sudbina ne naredi drugačije.

E, na doslovni isti način Srbija (u svim njenim alotropskim modifikacijama) saobraća sa i samom sobom i sa glavnim kvariteljem njene sreće – ostatkom sveta. Vozi Srbija – figurativno govoreći, naravno – brzinom od 180 km/h po zavlačitim drumovima istorije, pretiče kolone preko pune linije, a onda, kad se strmopizdi – što se vrlo često događa – uzroke havarije tumači ili nekom figurativnom zadnjom vučom ili koncima smršenim po srbomrzačkom magijskom nalogu nekog od međunarodnih usual suspecta, da h ne nabrajam, znate ih napamet.

Doduše povremeno, naročito kad se dobro ulupa, Srbija promeni auto – čitaj društveno uređenje – i misli da će sa tom „prednjom vučom“ daleko dogurati, ali to se nikad ne događa zato što na podobije svojih najboljih sinova, pobesnelih Maksova, Srbija ne menja stil vožnje, ni na domaćim ni na međunarodnim džadama. Evo i „materijalnog“ dokaza. Onomad su hrvatski saobraćajni policaji navatali Mila Dodika u žestokom prekoračenju brzine (Mile kaže da je bilo 180, ja sam skloniji brojci od 240). I – šta? „Platio sam kaznu, ali sam posle nastavio da vozim 180“, rekao je Mile i pobrao aplauz širom srpskih i primorskih zemalja. Aferim!