Lanac neodgovornosti

„Ali“ prvo. U studija nacionalnih televizija sa dugim cevima se ulazi tek post festum – kada je deinstalacija trirjanske (ili češće demokratske) vlasti završena – da bi se to priopćilo narodima i senatima, duge cevi tu služe samo da bi se „pojačao utisak“.

„Ali“ drugo. To se sve ređe radi – ili se više uopšte ne radi – ni u zemljama Podsaharske Afrike i Latinske Amerike, kao što se više nigde ne podižu revolucije. Prošla su ta vremena. Rasula i meteži – nota bene – nisu revolucije, daleko im lepa kuća. A rasulo i metež već imamo, samo smo se u tom metežu skuvali kao one poslovične žabe, pa to doživljavamo kao (relativno) normalno stanje, koje (trenutno) remete samo Vučić & Co. Za poslednjih trideset godina imali smo nekoliko takvih remetilačkih faktora, a biće ih još.

Takođe sam sklon mišljenju bogohulnom za Euromahalu da Vrhovni Vučič – kao i njegovi prethodni avatari – ne samo da nema apsolutnu, nego nema nikakvu moć i da njegova prividna svemoć počiva na lancu neodgovornosti. Moć nekog državnika – bio on tirjanin ili demokrata, sasvim svejedno – počiva na moći države kojom upravlja, nipošto na opštenarodnim ljubavima i mržnjama.

Možda se pitate šta bi to mogao biti i kako funkcioniše „lanac neodgovornosti“. Stvar je postavljena ovako. Ti ćeš (upisati ime) mene slepo voleti i bezrezervno podržavati me u svemu, a ja ću tebi dozvoliti da masovno guziš po Brusu ili da masovno mažnjavaš pare na kojekakvim tenderima. Takva postavka političkih stvari izvesno vreme deluje kao kosmodisk, ali pre ili kasnije – budući zasnovana na pokvarljivim ljudskim osećanjima i prevrtljivim čulima – neslavno propada, lanac neodgovornosti puca i sve završava trirjaninovim strmopizdom i još većim metežom i rasulom.

Osim što je Vrhovo Biće, Vučić je – kako juče napisah – i uveličavajuće staklo koje je učinilo vidljivim sve lažljivosti i halucinantnosti, sve slabosti i sve truleži aritmetičkog skupa individuuma koje se naziva „naš narod“.

Tu, do nedavno, JexS-u Tadiću sam prebacivao zašto nije govorio i radio onako kako sada govori (ali ne radi) u vreme dok je bio „vlastan“, ali sam nedavno dokonao da bi – sve i da je tako govorio i radio – džaba krečio . OVO nije od juče – ima mu više od 150 godina – i iz TOGA neće proizaći nikakvo bolje ONO sve dok OVO načisto ne satruli i pride fermentira.

Ni završetak procesa truljenja, međutim, neće biti nikakva garancija da će stvari krenuti na bolje, inercija je jedna od najjačih sila u fizici, a najjača u psihologiji. Zato molim N,. S. Irineja da se moli da se u „našem narodu“ rodi ličnost kalibra Petra Velikog ili Ataturka. Drugačije to neće ići.