… karadušmanluk i dubare – sve ostale ex-yu republičice u obavezi da svoje spoljne (ponekad i unutrašnje) politike usklađuju sa srpskom.

Srpski državni vrhovi i guslarska društva (svih boja) naročito su osetljivi na poteze crnogorskih vlasti koji im se iz nekog razloga ne dopadnu. Povremeno imam utisak – koji je s vremenom sve snažniji – da srpska mainstream politika crnogorsku nezavisnost posmatra kao privremenu stvar i da se (za sada u potaji) nada da će se Crna Gora i brda jednoga dana vratiti u okrilje Majčice Srbije. Lepo se to videlo pre nekoliko godina kada je CG priznala lažnu državu Kosovo. Jedva koliko-toliko oporavljeni od proglašenja crnogorske nezavisnosti, Zvanični Beograd, Referendumski Lopov i – naročito – pridvorski guslari (uglavnom crnogorskog porekla) pali su u stravičan amok.

Pale su i teške reči, od kojih mi se najbolje dopala izjava nekog visokog politdilbera (zaboravio sam ko to beše) da „nam“ je Crna Gora „zabila nož u leđa“. Nije, međutim, prošlo mnogo vremena od tog šoka, a Crna Gora „nam“ ponovo „zabi nož u leđa“, mada bi moja malenkost radije rekla da je Srbija tendenciozno nasrnula leđima na nož – šta nož, perorez – odluke crnogorske vlada da pošalje dva (i brojkama 2) oficira Vojske CG u sastav međunarodnih trupa NATO pakta na Kosovu.

Ono, fakat, ako ćemo po ratničkoj tradiciji, ubojna moć dvojice crnogorskih oficira ravna je, ako ne i veća, od ubojne moći dvaju italijanskih brigada, ali stavite prst na čelo, razmislite malo, pa se zapitajte: da li su dva crnogorska oficira utopljena u mnoštvu NATO vojske na Kosovu dovoljan razlog da srpski državni vrh (guslari se ovoga puta nisu oglašavali, ili su mi promakli) ponovo padne u stravičan amok i da – amaterski glumatajući razgnevljenost – stane da jadikuje kako, eto, Crna Gora, donoseći tu odluku nije obavestila Srbiju, u čemu je, predvidivo, prednjačio Aleksandar Mali, to jest odbrambeni popečitelj Vulin, mada je i Aleksandar Veliki našao za shodno da se oglasi tim povodom.

Slučaj je udesio da se u jeku afere „oficirski nož u leđa“ zateknem na mestu zločina, dakle u Crnoj Gori, čiji mediji – i štampani i vizuelni – saborno nisu davali ni pet sitnih para na žalopojke i lamentacije srpskih zvaničnika, a čisto sumnjam da je i vest o slanju dva oficira na Kosovo dobila više od 450 karaktera u crnogorskim novinčinama. Više, naime – osim u Srbiji – i ne zaslužuje. Ali, kad malo bolje razmislim, goreopisano je tradicionalna srpska politika koja – takođe tradicionalno – čim ugleda neki nož, promptno naleće leđima na njega, da bi posle (decenijama) naricala kako „nam“, eto, ne ide, jer „nam“ svi zabijaju nož u leđa.