Lelekom

Prodali, cenjeni publikume, Telekom, ne prodali – onomad me, baš kao i danas, uopšte nije interesovalo. A još manje bih da se upuštam u procenu vrednosti „naše“ kompanije. O drugim sam ja stvarima govorio. A i ja sam izgleda džabe krečio. Što već i inače činim veći deo života.

O drugim sam ja stvarima, odavno mi priraslim za srce, pisao. Na prvom mestu ovo: da bilo šta „naše“ ne dobija zbog „našosti“ ni evrocent na ceni, pogotovo ako to uopšte nije „naše“. Evo, recimo, i Kolubara je naša, srpska, možda i više srpska nego Telekom, ali od te „našosti“ povelike vajde je videlo samo tristotinak „naših“ ljudi, što je – po meni – nepravda prema ostalih nekoliko miliona „naših“ građana. Od kojih će većina jednoga dana zagrajati: „Ne prodajite Kolubaru, naše je to.“

Pisao sam o tome da, kako u pravu tako i u realnom životu, ne postoji ništa što je „naše“. Evo, da rečemo, tri brata naslede neku crkavicu i nešto imanjca od počivšeg oca i oni baš s pravom mogu reći: očevina je naša. Ali, avaj, krv će ponekad da legne dok to „naše“ ne pretvore u tri „moje“. Čista ekonomija. Sve ostalo je sofistikacija.

Budući da Telekom nije ničija očevina (mada se neki ponašaju kao da jeste), ja ne vidim nikakvog razloga da bilo ko tvrdi da je on „naš„. Pre će biti da smo mi „njegovi“ jer nas svakog meseca dere za telefonske usluge. Ono troje ekonomista pre neki dan razložno pričaju da će Telekom biti uspešniji, a da ćemo i država i svi mi imati više vajde ukoliko ga utrape nekom ko će ga racionalnije voditi i tržišnije poslovati. Opet džaba krečenje. Neće biti naš. Biće njihov. Uzimaće nam pare i odnositi ih u tuđinu.

Lako li je vladati narodom koji veruje da je nekako uzvišenije ako mu „naši“ uzmu pare i odnesu ih neznano kud nego ako mu te pare uzmu „njihovi“ i odnesu ih na slično mesto. E sad, ko će narodu objasniti da im pare niko ne uzima, nego da se te pare daju za određene usluge. Ima li takvih koji se pitaju gde završavaju novci dati bakalinu? Verovatno ima. Bilo ih je. I biće ih. Nezgodno je samo kada takvi uzmu državne poslove u svoje ruke. Pa još i cenjeni publikum ubede da su u pravu. I da je svako drugo mišljenje izdaja nacionalnih interesa.