Ljuba

Ne treba po svaku cenu olakšavati stvari. Prethodna alatka, pisaća mašina, sigurno nije bila skuplja od kompjutera, bila je svima dostupna, ali samo se mali broj, da kažemo neprofesionalaca, odlučivao na kupovinu. Jer, vo vremja ono, da bi se i tvoj glas čuo daleko, bilo je potrebno obaviti mnogo tehničkih poslova: trebalo je sve to otkucati, kupiti koverat, otići na poštu i poslati „pismo redakciji“ bez ikakve garancije da će urednički kolegijum objaviti tvoje misli velikih ljudi.

Da ne dužim: mudroseri su se radije odlučivali za usmenu tradiciju, to će reći na kafanska i slavska ogovaranja. I to se ponekad podaleko čulo, ali znate kako se kaže – verba volant, scripta manent. Kad se ne zapiše, reč izvetri i sve bude podnošljivije. Mada ni onda nije bilo nešto mnogo bolje.

Neću sad da kritikujem internetske skribomane, ćorav je to posao, nameravam da u ovoj kolumni napišem omaž jednom od autora od koga su internet i kompjuter videli vajde. Reč je o Ljubi Živkovu, piscu sjajnih satira, koje me već godinama razgaljuju, nadahnjuju i razvedravaju. Da mi počem nismo kultura u kojoj je kukumavčenje na visokoj ceni, Živkov bi svakako bio uziman mnogo ozbiljnije nego što se inače uzima, ali tada bi mnoge stvari bile neuporedivo bolje, pa ni Ljuba ne bi bio u prilici da takoreći nadljudskim naporima pronalazi mrvice humora u okeanu otupelosti u kome se davimo.

Kad ti, bato, Ljuba, probranim jednim jezikom, prepriča svoje kalvarije po poštama, bankama, parkinzima i državnim nadleštvima, sva mučnina pomenutih mesta nekako dobije ljudsko lice i prosto ti dođe da još jednom registruješ auto ili izvadiš još jednu ličnu kartu.

Većina naših problema potiče od preozbiljnog shvatanja samog sebe i sveta oko sebe. Nije da ja zagovaram lakomislenost, ali ako se neka bankarska činovnica – zbog preozbiljnog shvatanja svoje banke i svog mesta u svetu – počne ponašati kao Staljin, onda tu nešto ozbiljno nije u redu. I onda je jedini lek čitanje kolumni Ljube Živkova.