Ljudi iz senke 4

… plakaticu kojom – od za tu stvar apsolutno nenadležne i pogrešne adrese – redakcije Danasa, a u ime porodice Gojković, „zahteva“ da odgovori na neka bajagi „škakljiva“ pitanja u vezi sa Sašom Jankovićem.

Možda se pitate ko su ti lepljivi ljudi iz senke i šta hoće? Ko su – to znaju neki viši ljudi iz neke više senke koji su ih poslali pred Danasova vrata, a šta ti ljudi hoće, to bar nije misterija – rekao bih da je to sendvič, eventualno hiljadu-dve RSD. Ali kad malo bolje razmislim, i ja znam ko su izvršitelji i nalogodavci plakatiranja – to je čukun-nakot onog drevnog podnarednika koji zahvaljujući napretku tehnologija više ne mora da ide po pijacama i da – ne bi li se dokopao mindže – nabeđuje ljude da su opsovali kralja, nego to rade serbez, preko televizije, tabloida i plakata.

No dobro, policija je obavila uviđaj, prepustimo „institucije sistema“ da rade svoj posao (mada sam siguran da ga ne smeju uraditi sve i da hoće), pa se pozabavimo dobrom politikom kao jedinim lekom protiv duhovne i moralne bede u kojoj smo se zaglibili.

Pre svega – da li je takva politika moguća? Poslovično skeptični (čitaj – lenji) Srbi (svih boja) bezbeli će reći da je „pod ovakvim uslovima“ nemoguća, ja, međutim, tvrdim da je upravo zato što su „uslovi ovakvi“ moguća i ne samo da je moguća nego smo je svojevremeno imali na delu, doduše jedno kraće vreme, pa smo, budući da smo po definiciji srpske guzice, odbacili i taj spasonosni organizam.

Mislim na politiku Zorana Đinđića, koji je silnu energiju straćio, a na kraju zbog toga i glavu izgubio, na strpljive pokušaje da kod čemernih građana Srbije probudi nadu – ne nadu u dobrog vožda i nepoznati silu koji će im deliti zejtin i brašno, traktore i goveda – nego nadu u sopstvenu slobodu, sposobnosti i mogućnosti.

I da vidite – beše to počelo da daje izvesne rezultate. Jeste, tako je bilo – graknuće sad ucveljeni drugosrbijanci – ali onda su se vratili zlotvori iz devedesetih, a ja im kažem sledeće: nisu se oni vratili, bili su u mišjim rupama i tu bi i ostali da Druga Srbija, na čelu sa svojim perjanicama, nije okrenula leđa Đinđiću i time ohrabrila podnarednikov nakot. Zašto je to učinila? I to ću da vam reći. Zato što je Đinđić bio spreman da za „revolucionarne zasluge“ deli ordenje, ali ne i pare, položaje i privilegije. Nije se to dopalo demokratama i evropejcima iz afekta, pa su na Đinđića momentalno počeli da osipaju drvlje i kamenje – strogo načelno, naravno – i to je dalo onaj početni vetar u leđa podnarednikovom nakotu koji sada demokrate i evropejce svojski guzi u glavu po ceni od nekoliko sendviča i par hiljada RSD, što, uzgred, smatram izrazom Božije pravde.