Čudo su stereotipi. Malo, malo pa ćete u novinama pročitati da taj i taj živi na „relaciji“, ajde da lupim: Njujork – Gornji Milanovac. Stereotip se stalno upinje da kaže nešto što ne može ili ne sme da izgovori i upravo zato se i pretvara u stereotip – mrtvo jezičko tkivo. Hajde da mi vidimo šta se zapravo hoće žeton-rečenicom „živi na relaciji između A i B“, inače po pravilu potpuno irelevantnoj za intervju ili tekst u kome se pojavljuje. Evo šta intervjuisani želi da nam stavi do znanja – da je on svetski čovek jer živi u velikoj metropoli, ali da je istovremeno i naše gore list, jer ne zaboravlja rodnu grudu i stalno joj se vraća da „napuni baterije“.
Ima tu još jedan nivo. Život na relaciji podrazumeva dinamiku, putovanje, muvanje po aerodromima i odatle treba da izvučemo zaključak o izuzetnosti žitelja „relacije“ u odnosu na statičnost običnog sveta. Pa zar sto puta nismo ovde ponovili: to na kojoj adresi (adresama) neko živi, od značaja je isključivo za policajce i poštare. Džaba nam posao. Mnogi delija nastavlja da živi „na relaciji“. I tu se ništa ne može. Slično je i sa „rođenim Beograđanima“. Kada nam neko sa TV ekrana ili stranica novina obznani da je „rođeni Beograđanin“, samo oni naivni misle da se tu radi o lokalpatriotizmu, a ne o prostakluku koji sopstvenu veličinu gradi na prostranosti prestoničkog atara.
Dobro bi bilo da je tu kraj. Ali – oćeš vraga. Možeš se ti sto puta roditi u Beogradu, ako ne živiš u još jednom stereotipu – u „krugu dvojke“ – možda možeš nešto značiti u Beloj Palanci, ali u gradu si građanin drugog reda, „džiber“ sa Miljakovca ili, ne daj bože, Sremčice. Uzaludni su svi napori ponekog akribiji sklonog pedanta koji dokumentovano dokazuje da sve najbolje u kulturi, umetnosti, sportu pa – i novokomponovanom brendu lopovluku – dolazi iz palanki ili sa periferije. „Krug dvojke“ ostaje neupitni simbol prefinjenosti i nobiliteta. Najveću, međutim, magiju među stereotipima poseduje „srpski fudbal“. Teško je naći besmisleniju i nepotrebniju pojavu u koju se ulaže više novca, koja izaziva više publiciteta, žrtava i nereda. Uprkos svemu tome, nema tog majčinog sina koji bi lupio šakom o sto i rekao: spuštajte loptu. Ako ne računamo određene fudbalske uspehe postignute za SFRJotovog vakta – druga bre država bila – voleo bih da vidim listu orlovskih uspeha. Sve mi nešto govori da se po bibliotekama ta lista nalazi pored „Italijanskih junačkih pesama“ i sličnih tankih publikacija. Ali za razliku od onih koji žive „na relacijama“, od „rođenih Beograđana“ i žitelja „kruga dvojke“ srpski fudbal je veoma upotrebljiv u političke svrhe. Em raspiruje patriotizam, em skreće pažnju sa okolnog besmisla i nemaštine, em povećanom potrošnjom piva pokreće posustalu privredu, em su svi naši političari zagriženi navijači i još zagriženiji predsednici klubova. Pa, kad se već steklo toliko sličnosti, nije ni čudo što srpski fudbal ima toliko sličnosti sa srpskom politikom. Šta da kažem: i tamo i ovamo šturm und drang. Krupne reči. Nacionalna euforija. Otužna patetika. A rezultati, kao i politički – tanki ili nikakvi. Zato su objašnjenja efektna. Evo, izgubismo od Gane, a Antić ispali kao iz topa: „Strogost sudija je uticala na neke moje odluke.“ Neoprostivo! Osim ako sudija ne napravi neki most.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
