Mile baš navr’o

Čitam u današnjem NIN-u intervju Mila Dodika s Oljom Bećković (pročitajte ga i vi, poučan je) i sve više stičem utisak da je Mile – pisao sam više puta ovde o tome – baš rešio da napravi jedan takav pičvajz, a kako stvari stoje, teško da mu neko može stati na put. Jedna škola srpskog političkog mišljenja smatra da Mile neprestanim provokacijama i marifetlucima nastoji da sačuva svoje bogatstvo, ja, međutim, nisam pristalica te škole, zato što su za tu svrhu pogodnija Kajmanska ostrva i ostale egzotične destinacije na koje – videli ste to sto puta u američkim filmovima – s laptopa očas posla prebacuju astronomske sume.

Ne kažem ja da Milu nije stalo do para – a kome nije – ali podozrevam da je stvarna (i potajna) Dodikova ambicija mnogo veća, nije on, naprosto, čovek koji bi se zadovoljio mestom na fresci, u nekoj slabo posećenoj crkvi. Jok more! Mile bi – bar mi se tako javlja – da bude Otac nacije, državotvorac, vožd svih Srba, neka vrsta laktaškog Kodže Miloša koji će na velika vrata ući u istoriju – i to ne samo istoriju Republike Srpske – nego u istoriju Velike Srbije, što su je projekat koji su davnih dana započeli mnogo jebeniji igrači od njega, a koji je – pred našim očima – završio u odlamanju velikog dela teritorije Srbije i njenom potonuću u beznađe.

Srbijanski političari su – bar većinski i bar deklarativno – relativno skorih dana iskoračili iz šturm und drang političke psihologije XIX veka, Mile, međutim obema nogama stoji u toj „lepoj epohi“, u kojoj su se države uništavale i stvarale za stolom prekrivenim zelenom čojom, na „ooo-ruk“ i na „ura“. U tom poslu mu – opet iz svoje računice – svojski pomaže Matuška Rosija, ali znate šta, lako je Rusiji da stoji u kom joj god drago veku, ona je ionako vanvremena, a opet savremena, ona je – što reko Sioran – kosmogonija, a ne država. Mi smo – i Republika Srpska i Republika Srbija – dve slamke među vihorove, sirci tužni bez iđe ikoga (osim načalno) Rusije, nisam siguran da je baš pametno da u ovom eksplozivnom trenutku – i kakvom-takvom miru – bacamo šake soli u oči koje nas ionako popreko gledaju. Držim da bi bilo vrlo dobro da Oco Vučić Dodiku zavrne uši i da mu skrene pažnju na jedan deatlj iz novije svetske istorije – na otcepljenje Krima, koje se dogodilo tek kada je to odlučeno u Moskvi, a ne u Sevastopolju.