Kijamet, diskus hernija, idealno vreme za isterivanje kenjčiluka svih vrsta, molim prelomdžiju da „isprati“ današnju grafiku.
A imam i kratko saopštenje za (deo) javnosti: Ovim putem umoljavam dame i gospodu koji me visokopalamudno, visokoprincipijelno, i uopšte „s visine“ u javnosti kritikuju zbog podguzne kolaboracije sa Overlordom, da me ne više u potaji ne zovu sa zahtevima – ne molbama – da im preko Overlorda zapošljavam snaje, šurnjave i svastike. Je li ovo loš vic za početak kolumne? Ne to je loša stvarnost. To mi se događa. Maltene na dnevnoj bazi. Događalo se to i vo vremja kada su srpski Overlordovi bili moji lični intimusi. I ni tada se nisam bavio zapošljavanjem snaja i šurnjava! A zašto nisam? Zato što sam rđa? Pa dobro, ajd da učinim komentatorima i da konačno priznam da sam rđa, ali bio ja rđa ili ne bio, u svakom slučaju nisam Zavod za zapošljavanje. Kome treba posao, treba da ide na tu adresu, naravno, druga je stvar što to ovde tako ne ide, ali ja tu, vaistinu, ništa nisam kriv.
Idemo dalje. Omiljena komentatorska zamjerka na moju malenkost jeste (nesporna i neprikrivena) činjenica da nisam završio fakultet, ali ni posle svih ovih godina nije mi jasno šta pa njih za to zaboli Crven Ban? Jesu li me oni školovali, pa im ja spičko pare i izneverio očekivanja? Šta je u pitanju? Uh, teško je to pitanje. E sad otvorite četvore oči. Možda bih, đuturumi, i ja uspeo da završim fakultet da tokom života nisam pozavršavao najmanje pedeset tuđih fakulteta? Šta pričam? Jesam li se nasabajle napio droge? Nisam! Pričam suštu istinu. Ako se zapošljavanjem snaja i šurnjava nisam bavio, na decu sam bio slab, pa sam „ispolagao“ Bog sami zna koliko prijemnih i svakakvih drugih ispita. A kako? Na isti način na koji je trebalo da zaposlim snaje i šurnjave, znate na šta mislim, nemojte se bar jedan dan praviti ludi, a zahtevati da vam smatraju za genije.
Idemo još dalje. Niko, ali baš niko, od dilbera koji su uvereni da sam ja vrlo moćni podguzni rendžer ne primećuje (ili se pravi da ne primećuje) da ja ni samom sebi (osim ono jednom, kad sam bio bašelčija) nisam uspeo da nađem posao. Nisam se, fakat, ni trudio. Nikad nisam bio ljubitelj „državnih“ poslova, a eto, nekako sastavljam kraj s krajem. Idemo sad do najdaljeg. Kad samo ono vaktile pao zbog auto-moto bekriluka, savio sam repić, otišao u kadiluk, platio kaznu, lupili mi štambilj u dozvolu. I šta? Ništa! Miško nije vozio tri meseca. Ima, međutim, iha-ha auto-moto bekrija koje misle da to ne mora tako da prođe. I šta rade? Pozovu mene da „stvar sredim“. Pa se malo ko i naljute kad ih oduvam. Oćete li da vam predskažem sutrašnji komentar. Ovako otprilike: „Ma sve on to može, samo neće“. I to će, da kažemo, biti najtačniji komentar. Mogu, ali neću. Živite s tim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
