Pre svega – skretao sam na to pažnju i ranije – bolnice, koje se na srpskoj top-listi institucija od nacionalnog poverenja kotiraju poprilično nisko, najorganizovanija su i najuređenija mesta u ovoj državi. Osim toga, čim se nađu iza bolničkih zidova, ljudi menjaju ćud – patnja valja oplemenjuje – nekako postanu solidarniji, druželjubiviji, spremniji da priskoče u pomoć. Ali to nije tema naše današnje kolumne, pisao sam već o tome u mnogim mojim romanima i kao po nepisanom pravilu završavao na svakom od odeljenja na koja sam hospitalizovao svoje junake. Preostaje mi da zahvalim Bogu što nisam pominjao odeljenje za jektiku, onkologiju i afričku sakagiju, pa da pređem na stvar.

Ustanem tako prvog jutra ranom zorom i odjurim (u granicama mojih skromnih mogućnosti) u čajnu kuhinju da zbrčkam tri u jedan, pa da posle izađem pred klinički i ilegalno popušim dve-tri cigare, kad u čajnoj kuhinji televizor namešten na Pink, a na televizoru (ponavljam u cik zore) protosevast i hartofilaks, krle22. Ton, na sreću, isključen, pa imadoh sreću da ne čujem Krletovu govoranciju, ali se zapitah zar po prirodi stvari ne bi bilo normalnije da dr krle22, kao lekar po profesiji, sedi u bolnici i da me ubeđuje da pušenje škodi, umesto što preliva šuplje u prazno, vazda polovično u pravu.

Kasnije tokom dana ophrvaše me crne misli. Šta, zapitah se, beše sa proletos gromoglasnim nacionalnim dijalogom o Kosovu. Zaključih da nikakvog dijaloga nije bilo, da je, doduše, bilo nekoliko kolektivnih monologa u kojima su serbski maksimalisti izrazili odlučnost da stanje ostane quo dok se Šiptari ne dozovu poznaniju prava i vrate se struganju drva, pravljenju baklava i prodaji leblebija, dočim je „mekša struja“ insistirala na istom programu, uz izvesne kompromise. Crkva, pak, ko crkva, umesto da kaže „Bog dao, Bog uzeo“ do ubeskraj okriva večnu mudrost „da kad jednom nešto daš, to posle više ne možeš dobiti natrag“. Što je inače daleko od istine.

Tih bolničkih dana intuicija mi je neprestano došaptavala da On vrhovni kao inteligentan čovek savršeno dobro zna da je od svih raspoloživih loših rešenja najmanje loše – priznati Republiku Kosovo, pa krenuti iz početka i to po prvi i po put u novijoj srpskoj istoriji. Živo me interesuje ko bi mu stao na put? Šešelj sa svojim stomakom. Palma, koji je – nakon što je On vrhovni postavio andžuvanku za premijerku – posle nekoliko dana kurobecanja pao u iskušenje da sašije kožne pantalone sa prorezom na guzici. Možda Miša Vacić. Ili Naši. Ma idi beži. Vučić u Srbiji ima moć kakvu je u XVII veku u Evropi imao samo Petar Veliki. Ali – eto, iako je samo malo niži od Petra, izgleda da nema „visinu“ da šiša brade bojaraima i tako Srbiju spase da ne postane Zapadna Abhazija. Prekardaših, pa molim krleta22 da – budući da vrhovni ne čita Danas – vrhovnom ukratko objasni zašto će Srbija, ne okane li se lažne mitologije, postati Zapadna Abhazija. Sledi mini-serijal.