Muka s rečima

Muka je s rečima, mnogo posla, a korist (materijalna) nikakva. Nema tendera za nabavku novih i remont postojećih reči. Čista danguba. Čak se ni kabinet prezidenta – koji se u zadnje vreme demokratizovao do te mere da izdaje saopštenja u vezi sa kirijama i vinogradima – nije oglasio. Možda kabineta grize savest što prezident često i rado upotrebljava engleske reči i time unosi određeni disbalans u napore jezikoslovaca da poprave stvar. Komendiju na stranu, srpski jezik i srpska pismenost su zaista u užasnom stanju. E, sad, kako tu očiglednu propast jezika povezati sa uzavrelim srpstvom i patriotizmom? Nešto tu ne štima. Jezik, naime, iz koga izrasta kultura, jeste osnova – kako to u nspmu vole da kažu – „nacionalnog bića“. Zašto se, onda, patrioti tako bahato odnose prema „nacionalnom biću“ ili – može se to postaviti i ovako – zašto ga svojim govorom i pisanjem pretvaraju u nebiće? U tom poslu ih – čast retkim izuzecima – slede svi koji barataju rečima – a naročito novine i televizije. Pomalo je otužno slušati jadikovke o potiskivanju ćirilice izgovorene ili zapisane nakaradnim akcentom i stilom. O političarima bolje i ne govoriti. Oni već imaju svoj lingo u kome su značenja poremećena do te mere da je – recimo – Antonić svojevremeno morao da prevodi Pravednikove filipike.

Ima tome više od dvadeset godina otkako sam počeo da pišem da će iz jezičkog rasula i terminološke zbrke neminovno proisteći mnoga rasula i mnogi belaji. Da unutar naroda čiji je jezik u raspadanju i neredu, ne može biti reda i kohezije. Da pod hitno treba temeljno, ali ne rušilački, preispitati Vukovu reformu i iz nje proistekle ideološke i populističke matrice. Nacionalni radenici su sa indignacijom odbacili te predloge kao „napad na tradiciju“, a na moja podsećanja da je upravo Vukova reforma brutalno prekinula hiljadugodišnji kontinuitet pismenosti, odgovoreno je argumentom da mrzim Crnce. Sledstveno, ništa neće biti ni od ove ionako slabašne inicijative da se nešto poradi na oporavku jezika ukoliko – a mogu se kladiti da će tako biti – komisiju, savet, šta li, budu činili vukopoklonici, mrsmoudi i guslari. Budući da ni tako napredan ustav kao što je naš ne predviđa novčane i zatvorske kazne za nasilje nad jezikom, sve će se završiti komisijskim preporukama da se ne govori „benefit“ nego korist i da se u maternjem nam jeziku izbegava engleska sintaksa kao u sve popularnijim rečenicama tipa „najbolja pesma ikad“. Mrka, međutim, kapa. Jer političkoj klasi uopšte ne odgovara poboljšanje jezičke kulture. Kad bi se – daj bože – nekim čarobnim štapićem zaveo jezički rad, red i mir, kada bi se rečima povratilo dostojanstvo i značenje upropašćeno decenijskim zloupotrebama, brzo bi se uspostavio i logički sistem i onda bi svi mogli da vide koliki su naši dilberi šarlatani, nesposobnjakovići i lažovčine.