Na setu

Kažem „set“ jer se u datom obešenjačkom slučaju radi o jednom od najstarijih i najpogubnijih srpskih zanata, zapravo tehnološkom procesu koji se sastoji od diletantskog glumatanja kurčevitosti, moralnog paničenja, pokušaja kilavog zastrašivanja i amaterskog saljevanja strave. Zbog pronošenja lažnih vešala nekoliko je osoba završilo u stvarnom mardelju, a vešala su Vučiću & Co poslužila kao glavni adut u kontraprotestnoj turneji po Srbiji na kojoj On Vrhovni jedne tolike količine hleba i soli da su ga neke dobronamerne fejsbukčije upozorile da će mu – nastavi li tako – otkazati bubrezi.

Manimo se načas komendije. Nosanje vešala jeste neukusna budalaština, ali nije krivično, pa čak ni prekršajno delo, a nije ni naša „posebnost“; nema, takoreći, belosvetske demonstracije na kojoj se (figurativno) ne obesi ili u zatvoreničko odelo ne obuče poneki od kneževa ovog sveta. I – šta? Nikom ništa. Protesti, demonstracije, okupljanja i sl, – utuvite ovo – nisu kulturne manifestacije, nego sredstvo političkog pritiska koje okupljaju i društva s koca i konopca i u sebi nužno sadrže elemenat pretnje.

To treba da bude jasno kako protestantima, tako i onima protiv kojih se protestuje i to manje-više svuda i svima i jeste jasno, osim u Srbiji u kojoj nikada ne umire nada da je moguće naguziti se, a da ti ne uđe – što će u prevodu reći da je vlast moguće smeniti veselim šetnjama – i u kojoj se, po tradiciji, protestni komarci pretvaraju u slonove.

Opet se vraćamo na seljačko prenemaganje. Naravno da je Vučiću i kompaniji savršeno dobro jasno da nikakvih vešanja neće biti i da će – ako, pu, pu, daleko bilo, do nekog pičvajza i dođe, raditi kočevi, jatagani i kubore – ali to ih uopšte ne sprečava da svoju pansrpsku turneju predstave kao borbu protiv vešanja, ko biva… Vidite šta vas čeka ukoliko, ne daj Bože, jednoga dana odstupimo sa vlasti.

Kao najgorljiviji borac protiv vešanja „pozicionirala“ se – najverovatnije po naređenju „odozgo“ – prvi fikus Srbije, građanka Ana Brnabićeva, što seriji kontraprotestnih priredbi daje posebno grotesknu dimenziju. Da bi se, naime, izgovaralo ono što madmoazel Brnabićeva govori sa sklepanih bina i da bi se to izgovaralo tonom kojim to Brnabićeva nevešto pokušava da izgovori, mora se biti Milenko Jovanov ili Aleksandar III „Gremlin“ Martinović, tako da osnovano sumnjam da će AB, jednog dana u dalekoj budućnosti, kad postane baka, pomisliti, eh, baba Ana, dade ti dinar da uđeš u kolo, sad bi dala dva da izađeš, ama dockan.