Nadsaharska Srbija

Poučna priča, ali za našu današnju temu od značaja je samo početna scena u kojoj kamioni UN-a sa tovarom humanitarne pomoći – u datom slučaju pirinča – dolazi u neko selo.

Nisu se kamioni čestito ni zaustavili, a podsaharska sirotinja raja, gazeći preko zanemoćalih žena i nejači, nagrnu na tovar, razbuca vreće, poče da trpa pirinač u džepove, kape i gaće, da se bije i otima, ali ne lezi vraže, pometnju naglo prekide dolazak dva-tri pikapa neke od zaraćenih milicija, sa kojih borci za neku od tamošnjih sloboda otvoriše mitraljesku vatru na gomilu. Šta da vam pričam. Prosuti pirinač pomeša se sa prosutim mozgovima i krvlju. Čudo i pokora. I pročaja.

Slična scena – samo bez pikapova partijskih milicija i mitraljeskih rafala (ali polako, doći će i njihovo vreme) – mogle su se videti, rado su se gledale i sa medijskim simpatijama propratile, na onomađašnjem otvaranju lanca Lidlovih supermarketa, s tom razlikom što predmet grabeža nije bio pirinač, nego pilići i šećer, što grabljivci uopšte nisu bili izgladneli i – najvažnije – što pilići i šećer nisu deljeni po ceni po kojoj ja krečim, dakle džaba, nego su prodavani, sa dobrim popustom, fakat, ali ipak za pare.

Sad će drkadžije i zadušne babe i dede bezbeli reći: eh, siromaštvo, šta će kud će narod, teško se živi, ukaza se prilika… Ali poslušajte šta Unce Bas ima da kaže. Najmanje 85% učesnika u Lidlovom stampedu spada u (za ovdašnje prilike) vrlo dobrostojeći sloj, a u stampedu je najmanje bilo, ako je uopšte i bilo, one najveće sirotinje, za koju je i uz veliki popust sve preskupo.

Nije naročita tajna da se Srbija već decenijama – i kako vreme prolazi sve brže – pretvara u nadsaharsku Afriku, a to što sve to još uvek ne bode oči, Srbija ima zahvaliti samo (relativno) beloj boji kože svojih državljana, lažno šljaštećim serijama poput Nemanjića i od strane vlade podržanom nevladinom organizacijom koja traži način (mada je on u Srbiji odavno pronađen) kako pomoću – pazite sad – „arheofuturizma prevladati modernost“.

Kad smo već pomenuli Podsaharsku Afriku, antropolozi do čijeg mišljenja držim smatraju da tamošnja endemska pometnja, drljavost i nasilnost nisu posledica klimatskih faktora i kolonijalne prošlosti, nego pojave koja se stručno zove – involucija. Involucija društava, kažu gorepomenuti antropolozi, počinje kada neka ljudska skupina u jednom trenutku svog istorijskog razvoja načini kardinalnu grešku, ali propusti da je vidi kao grešku, nego je, da sve bude crnje i gore, prividi kao „duhovnu vertikalu“. Imajući to na umu, nemojte se začuditi ako se na sledećem otvaranju nekog jeftinog megamarketa pojave partijski pikapovi sa mitraljezima.