Gradski sportski objekti, među kojima je i hala Pionir, vlasništvo su grada Beograda. Gradonačelnik je rešen da pristup tim objektima uskrati klubovima čiji navijači vređaju i ugrožavaju građane Beograda. Pametan potez. Godinama su stvari tekle ovako: huligani blokiraju grad, razbijaju glave, pale automobile i maltretiraju sve na koje naiđu. Kada se delije i grobari umore i raziđu kućama, političke đuvegije sa državotvornim izrazima na licima stanu da po televizijama izriču „najoštrije osude“ i da u ime države obećavaju „da će biti preduzete sve mere“. Za Koštuničinog vakta, nije bilo ni tih slabašnih reakcija; rušeći sve pred sobom, navijači su nosili majice sa srpskim grbom, uzvikujući „Srbija, Srbija“. Time su se u „profesorovim“ očima deklarisali kao nacionalni radenici i niko nije smeo da ih pipne. Pa evo, i za ovog, evrostremećeg vakta, Georgije Vukadinović, na primer, ima puno razumevanja za huligane. Saglasno ovom filosofu, „oni samo izražavaju svoj protest protiv bombardovanja Srbije.“

Dragan Đilas je, dakle, poveo sa 1:0. Ali utakmica još traje i čini mi se da će potrajati. Psihologija protestanata protiv NATO bombardovanja je takva da će gradonačelnikovu izjavu sasvim sigurno shvatiti kao objavu rata. Kao i u svakom ratu, biće tu i frontalnog sukobljavanja, ali i specijalnog rata. Usudio bih se da stavim poveliku sumu novca na opkladu da će, već na prvoj sledećoj utakmici, Dragan Đilas zameniti Brankicu Stanković. Duge godine nedodirljivosti navele su navijačke evroskeptike da pomisle kako su nedodirljivi. Doskora su to i bili. Istovremeno, povešće se i specijalni zakulisni rat; potegnuće se veze, sve s ciljem da se izvrši pritisak na Đilasa da povuče reč ili da bar zaboravi šta je rekao. Ali Đilas je na potezu i, što je veoma bitno, kod njega su i nož i pogača. Ako se izbori i u slučaju ponovljenog divljanja protera mangupe iz sportskih hala, biće to velika pobeda i značajan korak ka stabilizovanju države Srbije. Stalno govorim: mnogo malih, dobro urađenih stvari, čine jednu veliku dobru stvar. Ja bih, na primer, otišao i korak dalje. Možda bi i Đilas, ali ne može sam. Ako smo već odvojili crkvu od države, krajnje je vreme da se od države odvoji i sport. I da ta odvojenost bude temeljnija nego u prvom slučaju. Dakle, privatizovati sportske klubove, ukinuti im fiktivnu auru „nacionalnih institucija“ kojom se zaklanjaju od znatiželjnih pogleda državnih organa; neka neko uloži pare, pa neka skida kajmak ako može ili neka bankrotira ako mu ne ide kako je zamislio. Ušteđeni novac valjalo bi uložiti u razvoj zaboravljenih „srpskih“ sportova: bacanje kamena s ramena, klisa i palje, trule kobile i sličnih. Biće to veliki doprinos jačanju našeg identiteta. Zamislite samo: Svetsko prvenstvo u klisu i palji u Belanovici. Videćemo u kom će pravcu krenuti stvar već na prvoj sledećoj utakmici u Pioniru. Iako me sport ne zanima puno, navijam za Đilasa.