Uzmimo primer izreke nomen est omen (ime je predznak). Latini, naravno, nisu očekivali – bar pretpostavljam da nisu – da će dete koje na rođenju dobije ime Felix (Srećko) po sili imena nužno imati srećan život, ali su deci ipak davali takva imena uz „napomenu“ – mi smo ti dali povoljan omen, to ti je početni kapital, a na tebi je, što reko drug Tito, da sa imena pređeš na delo i poradiš na sopstvenoj sreći.

Slično je i u političkoj onomastici. Dajući ime nekoj partaji, partajni kumovi u njen naziv ukratko sažmu sve što dotična partaja namerava da uradi na polju društvene sreće, pa tako kad čujete „demokratska stranka“ ili „socijalistička partija“ momentalno vam sve bude jasno, ali to uopšte ne znači – a naročito ne znači u Srbiji – da će „demokratska stranka“ biti doista demokratska, a „socijalistička“ stvarno socijalistička.

Nisu svi Felixi srećne ruke, poglavito zato što se previše oslone na moć imena, sledstveno i mnoge pataje loše ulože početni kapital, pa ili (bolji slučaj) završe u ropotarnici istorije ili ( gori, a češći slučaj) u ropotarnici završe države/društva koja su uzjahale.

Ima i političkih imena koja nit smrde nit mirišu, koja su zapravo smišljena da stranačkim osnivačima obezbede sreću bez obzira na hirove Fortune i okolnu nesreću. Jedno od takvih imena je – G17+. To ime nije značilo ništa upravo zato da bi moglo značiti sve i svima biti prihvatljivo. Budući da G17+ ništa nije značio, G17+ ništa (ni dobro ni mnogo loše) nije ni uradio, mislim na širu društvenu zajednicu, predvodniku je još kako doneo sreću.

Ima, opet, političkih imena koja u startu dobiju omen jalovosti i neuspeha. Jedno od takvih – a u Srbiji ih je tušta i tma – je ime protesta „#1od5miliona“, koje je za milimikron smislenije od prethodnog imena „stop krvavim košuljama“. Pomenuti protest je, čitam u Danas (ostali mediji ga verovatno ignorišu) ušao u deveti mesec, krv ti jebem, a da – osim na planu (primitivne) konceptualne umetnosti – ama baš ništa nije postigao, pritom redovno propuštajući da postigne mnogo toga što je zahvaljujući sticajima okolnosti i esenesovskoj brljivosti mogao postići.

Tako dođosmo i do teme našeg mini-serijala – zašto je „#1od5miliona“ bio ili pucanj u prazno, ili pucanj u sopstvenu nogu, ili pucanj iz prazne puške i zašto će to ostati sve dok jednoga dana ne umre od starosti.

Razlog prvi i osnovni. Politički protest je po definiciji sredstvo političkog pritiska u kome ima i izvesne pretnje, ali ne tipa „uhapsićemo Vučića“, nego one neizrečene, u vazduhu lebdeće, one koje one protiv kojih se protestuje nagoni da sami pomisle „kuku, biću uhapšen“. Treba li reći da je sve nabrojano sasvim demokratski i sasvim legitimno jer politički život nije torta od čokolade, što reko onaj mađarski film, nego je ono čime ćemo se baviti u sutrašnjem nastavku jer mi iscuriše karakteri.