Medicina koja nije šarlatanstvo, u obavezi je da pacijente navikava – povika Kangilem i toliko snažno udari šakom o sto da zazvečaše čaše i na okolnim stolovima – ako zatreba i nasilnim putem, na najefikasniju terapiju za sve bolesti – molitvu, post i strpljivo podnošenje bolova, a ne da ih – kao što sada čini – po skupe pare navlači na derivate heroina i od bolnica pravi legla narkomanije, kriminala i prostitucije.

Stojković mi potom reče da mu je tog dana, za ručkom u kafani La Coupole Kangilem rekao da njegovi, Kangilemovi, autoriteti u medicini nisu Hipokrat, Galen, čak ni Paracelzus, pogotovo ne superstar beskrupulozne tehnike produžavanja agonije ljudskih života – presađivanja tuđih organa – Michael Debakey, da su njegovi uzori zapravo Michele de Montaigne i Antonin Artaud, koji nisu bili, što no se kaže, ljudi struke, ali od kojih boljih lekara Francuska, a možda i svet, nikada nisu imali.

Do kakvih bi se samo isceliteljskih vrhunaca Montaigne vinuo da je, kao Rabelais, bio i lekar, a ne samo Montaigne (u daljem tekstu samo Montenj, nemoj se više mučiti, dobaci Stojković iz off-a) o tome možemo nagađati, ali Montenj je i bez fakulteta, specijalizacije i doktorata napravio prevrat u medicini ravan kopernikanskom koji za razliku od istoimenog prevrata u astronomiji, nije stekao masovnu popularnost u javnosti, pogotovo ne stručnoj, tako mi je rekao Kangilem, tako mi reče Stojković.

Sve mi je postalo jasno, cher maitre, reče potom Stojković da mu je rekao Kangilem, jednog popodneva kada sam u Ogledima pročitao rečenicu, citiram – „ne, ti ne umireš zato što si bolestan, nego zato što si živ“. Imao sam snažan utisak – ne pogrešan, siguran sam – da se maitre Montenj obraća lično meni, prisno, per tu. Iako sam najmanje sto puta pre toga pročitao tu rečenicu, reče Kangilem, reče Stojković, tek mi tog jutra puče pred očima da problem medicine nisu bolest i smrt, nego zdravlje i život.

Uopšte mi tog jutra ne bi jasno kako mi jedno tako fundamentalno, a jednostavno saznanje nije ranije puklo pred očima, a onda mi puče pred očima da mi nije moglo pući, zato što ja sam nisam bio jednostavan, reče Stojković da mu je rekao Kangilem , a onda reče da Kangilem ni pre ni posle toga uopšte nije bio jednostavan – naprotiv, bio je vrlo komplikovan i bivao je, videćeš u dispozitivu, sve komplikovaniji, samo je tog jutra imao sreću da mu u srcu na trenutak proplamsa oganj nepropadljivosti koji katolici, svejedno da li su vernici ili ateisti, uvek brkaju sa jednostavnošću, na svu sreću, jer bi, da je drugačije, oganj nedopadljivosti davno propao.

Do povratka našeg kolumniste sa odmora objavljujemo odlomke iz njegovog novog romana „Mikrofonija“ koji bi trebalo da bude objavljen do kraja godine