Ogledalo iza pogleda

Tekstove Milana Vlajčića počeo sam sa velikom zadovoljstvom da čitam još kao momčić, a evo me, gotov čiča i još ih čitam, sa još većim zadovoljstvom. Takođe za razliku od mnogih svojih kolega, koji misle da su za pisanje o kulturi dovoljna umetnička brada, kafana Grmeč i dobra volja urednika koji će ih rasporediti u redakciju kulture, Vlajčić je oduvek znao da pisati o kulturi (u stvari – za kulturu) podrazumeva doživotno usavršavanje, neprestano čitanje, slušanje i gledanje. Nije to, naravno, promaklo pažnji boljeg sveta u Beogradu i Srbiji, pa se tako Vlajčić s vremenom pozicionirao kao etalon dobrog ukusa. Mene što se tiče, kad god pročitam da je Vlaja pohvalio neku knjigu, odmah je i ja pročitam, i po pravilu se ne pokajem, kao što se potrudim da pogledam svaki film koji se Vlajčiću dopadne. Od muzike sam odavno digao ruke, ali i nju Vlajčić poznaje i prati. Ko voli – nek izvoli.

Tu nedavno, pre neki dan praktično, čačanski je Gradac objavio knjigu Milana Vlajčića naslovljenu pomalo mistično, ali čini mi se dobrim razlogom – „Pogled iz ogledala”. I ta je knjiga tema naše subotnje kolumne tradicionalno posvećene narodnom prosveščeniju. V čjom, dakle, djelo u „Pogledu iz ogledala“? To su, da kažemo, sabrani tekstovi koje Vlajčić već nekoliko godina objavljuje na portalu Autograf.hr. Većinu sam tih tekstova čitao na licu mesta, na internetu, ali kao čovek Gutenbergove civilizacije, preferiram staromodni papir upakovan u knjigu, još kad bi bio i olovni slog, Bog bi nas veselio, ali bilo kako bilo, bilo mi je veliko zadovoljstvo da ih ponovo pročitam, zajedno sa nekim napisima koji su mu, iz ovog ili onog razloga, promakli.

Već sam ovde govorio o tome da dinamika izlaženja kolumni, naročito onih povezanih sa kulturom – obično idu jednom sedmično – pažljive čitaoce istovremeno i obodre i obeshrabre jer, pazite, sedam dana je dovoljno vremena da se nekultura u rastuće varvarstvo pregrupiše i načisto zaguši javni prostor. Ali kada se – kao što je to slučaj sa „Pogledom iz ogledala“ – vremenski razmaci izbrišu, a tekstovi tesno spakuju jedan do drugog, tek se onda suočimo sa tamnim stranama Meseca srpske kulture, ali i (ne tako retkim, hvala Bogu) proplamsajima ovdašnjeg (i svetskog) duha. Rekosmo već napred da se Vlajčić ne usteže da pohvali, ali treba reći da se, bogme, ne usteže ni da nagrdi, koga treba i kad zatreba. Sve to, međutim, s razlogom i s merom. Dobili smo, dakle, jednu knjigu od integriteta koju je napisao čovek s integritetom, pa stoga svima koji imaju integritet toplo preporučujem da je pročitaju.