Opet Đido i Dido

Evo kako: raditi iste stvari, na uvek isti, pogrešan način i uvek iznova očekivati da stvar uspe. Jedan od bezbrojnih problema Srbije je što gorecitirani recept za neuspeh redovno uspeva, doduše na naopak način – tako što ovekovečuje neuspešnost.

Gornja definicija ima i appendix: bez obzira koliko puta ponavljanje pogrešnih postupaka završavalo neuspehom, svaki sledeći neuspeh izaziva stravično čuđenje i ibretenije tipa „a da kako se to moglo dogoditi“ . Reakcije naših državnih vrhova (svih boja) na pompezne proslave vojnopolicijske akcije „Oluja“, diljem naše karadušmanke, Hrvatske – koje bi, da je pameti, Hrvatska trebalo da se stidi – pokazna su vežba iz napred rečenog.

Ovako to ide. Svakog avgusta, svake bogovetne godine, država Hrvatska upriličava proslave u čast proterivanja Srba sa velikog dela svoje teritorije – kojom zgodom su počinjeni mnogi zločini – dočim država Srbija na isti dan proslavlja (nije greška, u suštini to čini) dan žalosti zbog tog – kako onomad reče onaj vispreni komentator – „nemilog događaja“, koji je, viđi vraga, država Srbija, u jednoj od svojih bivših (hm, da li baš bivših) alotropskih modifikacija, ugovorila sa državom Hrvatskom.

Ove godine Hrvati su bili pobedonosniji, Srbi proteraniji, hrvatski državni vrh ushićeniji, a srpski uzibrećeniji nego ranijih godina, pretpostavljam zato što su po čistom hrvatskom zraku letele olupine (nedavno po skupe pare kupljenih) izraelskih vojnih aviona, kao utuk na olupine MIG-ova 29, po skupe pare isprošenih od matuške Rosije. Da sve bude crnje i gore, na paradi se pojavio i jedan oficir vojske Crne (i u optici srpskih državnika sve crnje) Gore, čije je prisustvo militarni popečitelj, Aleksandar Drugi Vulin, protumačio kao „nož u leđa“, uz opasku da „Srbija to ničim nije zaslužila od Crne Gore“.

Oglasio se i On Vrhovni, Aleksandar Prvi Razjedinitelj, koji je „Oluju“ uporedio sa fašističkim poduhvatima, što je, opet, hrvatski državni vrh bacilo u težak amok. „Pa kako bismo mi“ – zagrajali su državni vrhovnici – „tisućljetna kultura, predziđe kršćanstva, mogli biti fašisti“ i pročaja.

No, dobro, bezbeli ćete se zapitati, gde je tu ponavljanje grešaka iz prošlosti, mada bih ja radije rekao – iz budućnosti. Evo gde. Proterujući Srbe, hrvatski državni vrh je opustošio sopstvenu zemlju lišivši je smisla državnih teritorija – što će reći nastanjenosti – a srpski državni vrh je nastavio da pravi budalu od sebe i Srbije (samo naoko protestno) saučestvujući u proslavi – kako će se za jedno sto godina pokazati – zajedničkog poraza svih ex yu naroda i narodnosti. Kako će se stvar odvijati sledeće godine, to ćemo videti, ali jedno je sigurno – u Srbiji će, što reko Krleža, i dalje na vlasti biti neki Đido, a u Hrvatskoj neki Dido.