Osveta generala Ždanova

Pritajeni tigrovi, komunisti, podsećaju da se ništa drugo nije moglo ni očekivati imajući na umu vandalsko preimenovanje beogradskih ulica koje su nosile imena Crvene armije i njenih maršala i generala. Da, sad ćeš da izbrišeš Tolbuhina i druge krasnoarmejce, pa da sokacima daš imena kraljica i kneginja, a ovamo bi da marširaš Crvenim trgom. ‘Oćeš Crven ban. Ne može strojevim korakom pored Lenjinovog mauzoleja promarširati odred vojske koja odiše balkanskim republikanskim monarhizmom. Upravo tako: republikanskim monarhizmom. Iako u gramatičkom smislu to jeste oksimoron, u našem slučaju nije. Naša državna ikonografija i koreografija vaistinu jeste papazjanija stilova svih društvenih uređenja koja su prodefilovala „našim prostorima“. A prodefilovala su doslovna sva. Osim Džamahirije. Samo registarske tablice ostaju večno iste.

Ruski protokol je izdao jedno, po meni razumno, saopštenje u kome piše da se u Drugom svetskom ratu u antifašističkom taboru nije nalazila nikakva država Srbija, pa da sledstveno tome, vojsci sadašnje Srbije na toj paradi nije mesto. Nema se tome šta zameriti. U ratu je učestvovala Jugoslavija, sada je više nema, pa je ni na paradi neće biti. A Serbija, Serbija je u toj Jugoslaviji bila Drinska, valjda, Banovina, ko će ga znati. Formalno, sve je u redu. Da nije jednog paradoksa. Čitam, naime, u novinama pomalo shizoidan članak saglasno kome državni vrhovi Rusije i Srbije imaju srdačne i bliske odnose, dočim su nam odnosi dveju vojski zategnuti i hladnjikavi. Može biti da se prozapadnost našeg ministra vojnog ne dopada glavnokomandujućem kadru ruske vojske; ruskom ambasadoru u Beogradu nimalo ne se dopada. Da su ti odnosi nešto bolji, da je ministar vojske, recimo, Milorad Vučelić, garantujem da bi u kremaljskom protokolu zažmurili na jedno oko i pozvali, da kažemo, našu gardijsku brigadu na moskovsku paradu. Što, možda, ne bi bilo dobro za ugled naše vojske. Jer, ako bi paradirali u onim uniformama u kojima sačekuju narodne deputate, Moskovljani bi lako mogli stati da im daju napojnice, misleći da se radi o portirima boljih hotela. Bilo kako bilo, naši oficiri, podoficiri i redovi neće videti Moskvu. Bar dok se u Ministarstvu vojnom nešto temeljno ne promeni. Onda bi dve vojske uspostavile bolje bilateralne odnose, pa – uz Božiju pomoć – eto naših soldata na paradi 2015. A stvari idu nabolje. Ruski maršali i generali su vraćeni na beogradske ulice. Doduše prigradske i zabačene. Ali generali su i onomad prvo osvojili predgrađa, pa tek onda ujahali u centar Beograda. Tokom pet sledećih godina koje prethode sedamdesetogodišnjici pobede nad fašizmom, osim urbanističke kozmetike, naše bi glavešine mogle da ulože nešto napora da pobede domaći fašizam. Da ne dođemo u situaciju da nam i u toj borbi pomaže Crvena armija.